Zavrsila sam pricu o coveku o kojem sam pisala celi ovaj blog. Vise se ne osvrcem na tu temu. Nove stvar, novi zivot, novi planovi... Toliko sam sretna sto sam zavrsila tu pricu. Koliko sam samo plakala tu noc kad se sve to desilo, tresla sam se. Nisam mogla da verujem da je kraj. Nisam mogla da verujem da je to onaj isti covek u kojeg sam se zaljubila. Ali kao sto rekoh, necu o tome. U mom zivotu se u oktobru pojavila jedna osoba koja je sve promenila. Da sam sretna, nisam. Da ga volim, ne volim ga. Da mi znaci, znaci mi. Ali nisam zaljubljena.. trudim se svim silama da se zaljubim, da osetim ono nesto. Jednostavno ne mogu. I nije uopste stvar u proslosti, mozda i jeste.. Ali mislim da coveku treba vremena da shvati neke stvari, da iskreno zavoli i upozna osobu. Ne verujem da se stvari preko noci mogu desiti. Osim kraja. Kraj se uvek moze desiti. Ali ljubav ne. Ona cista, iskrena, prava. Mislim da za to treba vremena. Nadam se. Tesim se da cu se nekad zaljubiti opet, da cu zavoleti nekog ali da ce taj neko mene zavoleti jos vise. Ili ako ne, nije ni to vazno. Ne mora. Ne treba mi niko. Nicija mi paznja ne treba. Nicija ljubav. Treba mi cokolada. Joj prokleti PMS.

Dugo nisam pisala, dragi moj dnevnice.. Ne znam ni odakle da pocnem. Sve se promenilo. Bukvalno sve. Ali najbolje da pocnemo od njega. Ne znam ni zasto sedim u 2.00 sata posle ponoci i pisem o tom ......ne znam iskreno kako da ga nazovem. Covek nije. Zadnji put smo se videli u augustu. Nakon dugo vremena. Bilo je prelepo, da.. ali nije dugo trajalo. Zao mi je sto mi je ovoliko vremena trebalo da shvatim. Pune cetiri godine mi je bre trebalo da shvatim da me taj covek nikad nije voleo. Da me taj covek samo iskoristavao. Koliko djubre, koliki manipulator i kreten moras biti da namerno dozvolis da te neko voli vise nego sebe, a da mu ne uzvratis ni mrvicu toga. Naprotiv, da mu oduzmes i tu mrvicu. Necu u detalje da pisem sta se desilo, al to je definitivno trebalo da se desi da bi ova moja glupa glava nakon toliko vremena napokon shvatila da je taj covek samo zavlacio. I sretna sam zbog toga. Odlucila sam prvi put u zivotu da mu okrenem ledja. Odlucila sam da ga izbrisem iz svog zivota zauvek. Uspela sam. Tu noc kad sam to odlucila, nikad vise nisam posustala i pokusala ici unatrag. Nikad cak nisam ni pisala o njemu, do nocas. A ni mislila.. Dobro, mislila nekad i jesam, ali na trenutke onako seti se covek valjda koliko je bio glup. Ovo je pismo njemu... Hvala ti pre svega, sto si mi pokazao ono sto si cetiri godine skrivao. Da ti nije stalo. Hvala ti sto si mi bacao mrvice da prezivim, kilometrima daleko od tebe, a onda kad bi ti dosla, sve te mrvice uzeo sebi natrag. Hvala ti sto sam uvek mislila da sam ti vazna, a sto si mi ovaj put pokazao da ti nimalo nisam bitna. Bila. I hvala ti sto si tu noc to trazio od mene, jer drugacije ne znam kako bi shvatila.. da se to nije desilo, mozda bi i dalje lutala belim svetom misleci da me neko na drugoj strani zemaljske kugle voli i misli na mene. Mozda bi i dalje bila uverena da si moj koliko sam ja tvoja. Mozda bi to potrajalo jos cetiri godine.. mozda bi mi ne samo moju mladost sto si uzeo, nego mozda bi me vukao kao kera za sobom jos godinama. Hvala ti sto si mi otvorio oci, sto si mi pokazao kolika si svinja. Hvala ti sto sam napokon slobodna. Sto napokon mogu slobodno da koracam, da se ne okrecem iza sebe i razmisljam da li me neko od tvoje bagre prati. Hvala ti sto vise nikad necu dozvoliti da me muskarac udari. Hvala ti sto si otisao iz mog zivota, tj sto si se pomirio s tim. A naravno da si se pomirio lako s tom cinjenicom, ionako nikad nisam ni bila u tvom zivotu. A ti si bio moj celi zivot. Samo jedno se iskreno nadam. Nadam se da ces pronaci svoj mir, nadam se da ces moci mirno da spavas posle svega sto si mi priredio. Nadam se da se neces u sred noci buditi, kao ja nekad, i misliti o tome gde si pogresio. Nadam se da nikad vise neces zavesti devojcicu koja ce se zaljubiti i dati ti sebe, nevinu, cistu, bezgresnu. Kao ja nekada. Nadam se da ces dobiti devojcicu, da ces videti sta to znaci. Nadam se da ces osetiti bol koju sam ja osecala. I ne mrzim te. Mrznja je prevelika emocija. Ne osecam nista. Apsolutno nista.

Toliko lica.. Toliko muskaraca. Toliko pogleda, osmeha, reci i komplimenata. A meni fali samo jedan, koji ni nocas nije tu. Veceras sam izasla s curama. Otisle smo u kafanu, nismo odavno.. Tu kafanu inace drzi decko kojeg sam nedavno upoznala. Svideo mi se na prvu, razmenili smo par pogleda i brojeve. Pisali smo, nista posebno.. Veceras dolazim tu, u njegovu kafanu, on automatski salje bocu vina za nas stol i osmehom obara. Iznova. Pomislila sam stvarno da mi se svidja. Nakon par sati ulazi u kafanu neka obicna devojka, provincijalka, i pogleda u mene odmah pri ulasku i arogantno odmahnu glavom. Sela je kraj njega. Po njegovom izrazu lica shvatila sam da je nije ocekivao. Ubrzo sam i po celoj situaciji shvatila da mu je to DEVOJKA. Nisam htela da pravim nikakve scene, ostala sam dostojna sebi i ignorisala. Pile smo, pevale i bile srecne. Bar smo tako izgledale. Iako u svakoj od nas tri u dusi tinja. Smejala sam se glupostima, cak sam se sama uhvatila kako se lazno smejem. Mrzim to, al nisam zelela biti sjebana skrhana devojka, da me svi pitaju sta mi je. Nekako mi lakse glumiti da je sve okej. Iako su svi znali da nije. Ona me je celo vece gledala, a ja sam bila u svom svetu i gledala sam kroz nju. Dok sam tako ispijala poslednju kap belog vina, oci su mi se napunile suzama. Setila sam se njega. Dok su mi neki decaci prilazili udeljujuci mi razne komplimente, setila sam se njega. Suza je pala, protiv moje volje. Niko nije video. Valjda su vec pod uticajem alkohola i nekih svojih briga i problema, zanemarili tudja osecanja. I razumem ih i ne zameram. Nije ta suza pala zbog coveka koji me napravio kretenusom veceras. Ta suza je pala zbog coveka kojeg volim, a koji nije tu. Zbog coveka koji mi nikad nije dopustao da placem. Zbog coveka koji me naucio da se u zivotu uvek moras boriti sam. Zbog coveka koji me gurao naprijed i kad nisam znala da naprijed postoji. Zbog coveka koji je od mene napravio zenu. Zbog coveka kojeg volim najvise. Evo upravo poruka, od debila koji drzi kafanu. Cim sam dosla kuci, on pise. Samo mi je zao te devojke. Saznala sam da su jako dugo zajedno. Pa devojko draga, gde godine potrosi.. Na ovog debila koji samo ceka priliku da te zajebe.. Al cutim, ne progovaram. Neprocitana poruka i offline. Karma je kucka, za one koji ne znaju. Mene je karma jednom docekala, ne treba mi opet. Nije vise dobrodosla, a ja je necu pozvati. Ne razumem uopste neke devojke, uvek krive trecu osobu. Uvek su krive devojke zbog kojih ih ostavljaju. Ne ide to tako, kriv je on lutko moja, a meni zahvali. Zahvali sto si na vreme shvatila. Al ne brini, ne padam ja na takve, necu ja s njim nista, ako se bojis da ces bez njega ostati. To su picke. Cim naidje bolja, sutirao bi on i mene. A ja ionako imam coveka kojeg volim najvise.

I opet.. Opet je samo on tu. Nakon skoro pa dve godine, samo taj covek postoji. Samo taj covek me ima celu, samo taj covek zna da me nasmeje obicnom porukom, da me oraspolozi jednim osmehom i da mi sve brige ukloni jednim "Bice sve OK, M." Nakon osvanulog jutra kraj njega, ne mogu prestati da razmisljam. Pobogu, sta oseca, voli li me, sta predstavljam u njegovom zivotu.. Mnogo pitanja, a nijednog odgovora. Kako uspeva da me i nakon toliko vremena drzi u neizvesnosti i ne govori da mu znacim. Suti, uvek suti.. A doduse, ni ja ne progovaram. Samo pustim sve dodjavola i uzivam dok traje. A koliko sam samo puta htela da mu kazem. Koliko puta sam osetila potrebu da mu kazem te dve reci, al uvek posustanem. Bojim se da ce onda biti drugacije. Bojim se, jer u ljubavi smes sve osim da pokazes ljubav.. Ako se previse ogolis, prestajes da budes interesantan.

Ne znaju oni sta mi znamo. Docekali smo jutro zajedno. Prvi put. Prespavala sam kod njega. Osecam se drugacije. Lezim sad u svom praznom krevetu, opet sama. Nedostaju mi vec njegove ruke oko struka i noga preko mene. Celu noc me grlio, vukao k sebi i mazio. Cini mi se da sam sinoc bila najsrecnija devojka na svetu. Nikad nisam bila sigurna sta on oseca, doduse nisam ni sada. Al znam da negde duboko u njegovom srcu postoji mesto gde sam ja.. Znam da ce nas putevi nekad odvojiti na dve strane sveta, zna i on, al nije nam bitno. Nista nam nije bitno. Ni sneg koji je blokirao puteve tog coveka nije sprecio da me zagrli.. I evo opet sama, pokusavam zamisliti da lezi tu, da me cuva i voli. Htela bi kao u onom filmu, da jucerasnji dan ponavljam celi zivot. Ali ja nista ne bih menjala.. Ustvari, mozda bi ..vise bi ga ljubila. Laku noc, cudo moje, tu si.. Uvek si tu.

Kazu, sto manje znas manje boli. Istina. Al kad saznas, dobijes takav udarac da te boli danima posle. Vec nekoliko meseci se vidjam s njim. Jucer sam saznala nesto sto me dotuklo. Ustvari videla. Videla svojim ocima. Na instagramu sam imala neki story. Odlucila sam malo da otkljucam profil. Bezveze. Nista posebno s nekom namerom. Ni palo mi na pamet nije da je to bio potez koji bi me unistio. Listala sam preglede na storiju i tako videla cudno ime. Neka devojka. Zena.. Ne prati me uopste. Kad sam otvorila njen profil imala sam sta da vidim. Incijali njegovog imena u opisu. Datum dva meseca pre nego sto cemo se ja i on uopste upoznati.. Slika s njim. Pre par dana objavljena. I jos stotine slika gde je on. S njom. Pukla sam. Udarila me tamo gde najvise boli. Dotukla me. Ocigledno je to i htela. Aplauz, uspela je. Nisam mogla da verujem da to traje celo vreme. Sve ove godine. Ne mogu da verujem da mi je to uradio covek kojeg sam volela. Da sam bila u vezi s covekom koji je sa strane imao jos jednu vezu. Mozda i vise. Ne znam. Suze su isle same. Bol ne mogu opisati. Da bar....da bar nisam onog 27 novembra usla u njegov kafic. Da ga har nikad nisam zavolela.

Da sam bar mogla da te zagrlim. Da te smirim. Da te uhvatim za ruku i pogledam u oci. Da ti kazem da nije vredno. Da te umirim pogledom. Da te samo zagrlim i stisnem uz sebe. Sve bi proslo. Sve bi bilo drugacije. Al nisam mogla. Najdraze moje. Nisam smela. Rano jutros mi zazvoni telefon. Riri. Navaljuje da idemo na kafu. Ustala sam, nesto brzo pojela, umila ss, oprala zube, stavila sasvim malo sminke cisto da ne izgledam kao bolesna. To malo sminke podrazumeva puder, tus, maskaru i sjaj za usne. Obukla trenerku i izasla. Otisle smo u kafic u koji uvek idemo. Ispred kafica sam uocila njegovo auto. Znala sam, dosao je. Tu je. Pa da, pomislih, utorak je. Dosao je iz inostranstva. Zadrhtala sam kao svaki put. Usle smo u kafic i sela sam nesto dalje od njegovog stola. Kad sam se okrenula, shvatila sam da je tu sa decakom i nekim nepoznatim covekom. Video me. Nisam htela nepristojno da blejim, nisam obracala paznju. Dovoljno je da smo tu. Da se pogledamo. I znamo sta mislimo. Nakon par minuta zacuo se zvuk razbijenog stakla. Decak je razbio casu. Ubrzo nakon, dosao je konobar da to pocisti. Odjednom ON ustaje i dere se na konobara. Psuje, galami. Bio je pun besa. Kunem vam se, nikad ga takvog nisam videla. To nije bio on. To nije bio covek kojeg sam zavolela . Svadja je izbila, bes je kljucao. Izasao je napolje za konobarom i ne znam sta je dalje bilo. On je otisao. Nakon nekoliko, dosla je policija. Pitali su mene i Riri da li smo bile tu i videle sta se desilo. Riri je rekla da jesmo i krenula pricati. Prekinula sam je, istog momenta. Glasno sam im rekla da nismo nista ni cule ni videle. Otisli su. Konobar se naljutio na nas dve jer nismo dale izjavu. Kako da dajem izjavu protiv coveka kojeg volim najvise na svetu? Kako da govorim protiv osobe koja mi je sve ? Eh da sam mogla.. Samo da ga zagrlim. Da smirim njegov bes. Da ga prigrlim..

"Nedostajala si mi.." - kaze. "Stvarno?" - zacudjeno ga upitah. Pa vidis da sam hteo prvo tebe da vidin, cim sam dosao." - uporno me uveravajuci. Odavno ne verujem u tvoje reci, najdraze moje, a toliko bi volela da mogu. Sinoc mi se sve vratilo. Onog treba kad sam te zagrlila, ozivela sam ponovo. Ne znas koliko si ti meni nedostajao, koliko si mi samo trebao, nisam ti rekla. Nisam, jer si svaku moju izjavljenu emociju okrenuo protiv mene. Nisam jer ne zelim da znas. A Bog mi je svedok koliko sam te zelela, koliko sam te cekala i zamisljala da me drzis za ruku kad god je poslo po zlu. Jedini si ostao tu. Prosle godine u ovo vreme sam bila s tobom, al nisam bila srecna. Nisam bebo. Danas, nisam s tobom, al sam presrecna. Jer nema prepirki, nema svađe, kad mi srce pozeli grlim te. Sinoc sam u tvojim ocima videla sebe, dragi. Sinoc sam u tvom pogledu videla bol. Sinoc sam mogla da osetim koliko sam ti trebala, a nisam bila tu. Naslonjena na tvoje rame, umorna od svega, gledajuci te u oci kao dete zeljno ljubavi...pozelela sam da traje vecno. S tobom se osecam najsigurnije, u tvojim rukama se osecam zasticeno, gade. Volim te. Ponekad pomislim da i ti volis mene, smesno. Ali ponekad u tvojim ocima vidim svoj lik. Ponekad me prevaris da ti je stalo, sinoc si uspeo. Mozda. Mozda i jeste. Zasto se uporno vracamo kretenima koji su nas unistili, nadajuci se da im je jos uvek stalo? Zasto volimo kretene koji su nas odbacili kad su nam najvise trebali? Zasto smo samo s tim istim kretenima sretne? Zasto ne mozemo zagrliti drugog kretena istom tom jacinom i da nam telo isto zadrhti? Sinoc sam shvatila. Jer ovog kretena jos uvek volim.

Nedostaješ mi, milo moje. Mrzela sam svaku tvoju grubu reč, milione puta te terala od sebe. Milione puta htela da ostaneš. Trebao si mi često. I sad mi trebaš. Iako nismo zajedno, trebaš mi. Ti. Tvoje reči. Tvoj zagrljaj. Tvoje "ne brini, mala bice sve okej". I kad ništa nije bilo okej, ti si učinio da bar tako deluje. Da sve s tobom deluje lakše. Htela sam da pobegnem od tebe, al svaki put kad sam htela pobeci htela sam i da me povuces i ne das mi da odem. Znas, najvise od svega sam volela da čujem da sam samo tvoja. Još uvek mi to govoriš. I ostat ću samo tvoja. Gade. Tako mi nedostaješ.. Tako mi trebaš. Kao nikad. Nisi sam. Nisi nikad bio. Uvek ce tvoja M. biti tu. Zauvek pamtim te kao prvi greh. Volim te.

Volim te, tata. Valjda je to moja duznost kao kcerke, da te volim i postujem. Al ponekad te mrzim. Kao veceras. Kao svaki put kad gledam mamu kako place. Kao svaki put kad gledam mamu kako se raspada ziva. Mrzim te kad se deres, kad psujes. Mrzim te kad me ponizavas. Tvoj udarac vise ne boli. Tvoje reci bole i ubijaju. Mrzim te kad povisis ton na zenu koja ti je rodila troje dece. Mrzim te zbog onog pre 4 godine. Pre 4 godine si u nama ubio zadnju nadu da si se promenio. Pre 4 godine si mojoj mami naneo istu onu bol kao pre 20 godina kad si na njene oci, dok je nosila mene u stomaku, setao neku kurvu. Znas, i ja sam osetila svaku njenu suzu, svaku njenu bol. Mrzim te zbog svega sto je moja mama zbog tebe prosla. Mrzim te i zbog bola koji si meni naneo kad god si me bez razloga pretukao. Kad god si me potcenio. Al ja moram kao tvoja kcerka da se pravim da te volim i da si dobar otac. A nikad to nisi bio.

Sat otkucava. Jos malo nade, malo sanse. Nista. Poruka ne stize. Uzalud cekanje. Celi dan.. Necemo se videti. Necemo se pozdraviti zadnji put. Ustvari, on nece. Jer da je hteo, pisao bi. Jos uvek drzim u sebi bol. Suze zele poteci, al kao da cekaju jos malo. Kao da i one imaju nade da ostanu gde su. A kad odem, odlazi i on. Iz mog zivota. Zauvek. Ne zelim vise ni reci. Onda mi se ne treba javljati. Eto ti sad, muskarcino, kafane celog grada pa se opijaj i dolazi kuci nakon 5 dana. Eto ti sad, picko, drustvo pa uzivaj. Ja odlazim. Ja tebi veceras oprastam sve. Ti sebi neces moci oprostiti, sutra.

Nije stvar u tome ko koga ostavlja. Nemam tu vrstu sujete da moram biti ja ta. Ostavi me, ko mu jebe mater, ako ti vise ne valjam. Ostavi me kao da nikad nista izmedju nas ni bilo nije. Kao kucku, kurvu, psa, olosa. Ali me ostavi kao covek. Covek koji vise nece. Stani ispred mene na isti onaj nacin kao kad si hteo da me preneses preko bare, odbranis od besnog kera, polizes mi picku ili pojebes, svejedno. Uhvati se za kurac, za srce, glavu, muda, ali reci posteno. Stani kako hoces, ali nemoj biti picka. I nemoj da ti bude zao. Reci proslo je, ne volim te , ne znacis mi vise, volim te kao sestru a ne kao zenu. Reci ne dize mi se vise kurac na tebe, ne umes vise ni sa mnom ni sa njim, ali nemoj biti mudo. Reci necu s tobom da starim i delim grobno mesto, ali me ne sahranjuj zivu. Izgovori da sam odvratna, losa, smrad. Izurlaj da te ne razumem, da te vise ne ispunjavam, ne pratim i ne volim kako zelis. Ali nemoj biti sisa. Priznaj da ti smetam, da te lozi neko drugi, da je dan sa mnom izgubio car, da ne drkas vise na mene i da ti vise ne trebam. Ali nemoj biti skot. Nemoj da ti se podrazumevam kao neko ko je uvek tu. Ko prasta, ceka, grca i pravi se lud, neosetljiv i ceo. Kad si mi upolovacio srce na deo koji se bori sa tobom, ratujuci protiv sebe i onaj koji se predaje i prasta. Ne steravaj mi kurac u sopstveni ponos misleci, duso , da sam glupa. Ne vredjaj mi inteligenciju time sto ti dopustam da ti zbog mene muda cvrce u D-molu. Nemoj mi govoriti da je do tebe, da si zbunjen, mrzis se i ne znas sta ces, kad vrlo dobro znas gde si a jos vise gde bi. Cak i dok smo se jebali, pustala sam te da mislis da si me izjebao do kraja. Kad vec nisi tad, u ime svih onih isfoliranih orgazama, dok sam se trudila da mislis da si pravi muskarac, hajde bar za kraj budi covek i reci: Gotovo. I ne misli na mene.. A ja. Ja cu sve razumeti. Kao sto sam hiljade razloga da te oteram od sebe, sebi pravdala onim jednim zbog cega sam htela da si tu. Jer mislila sam da mozes vise. Da umes jace. Znas bolje. Zato sad kad polako razuveravam sebe, imam samo jednu zelju. Da bar jednom pomislim da si ustvari samo onaj koji nije umeo. A ne onaj koji nije hteo. Zeleo. Ili smeo.

Sreda. Celi dan blejim u telefon s nadon da ce mi doci njegova poruka. Bilo sta. I...nista. Iako znam da je i nenapisana poruka, poruka. I dalje se nadam. Al nije mu stalo. Kao nijednom do sada. Uzalud sve. Veceras ocigledno nista. Sutra vece kao zadnja prilika da ga vidim, ako je bude ne treba mi. Iako svesna celokupne situacije, glupaca se molim da se javi neki kreten s laznim izgovorom kojim mi isto tako vredja inteligenciju. Zelim kuci. Osecam se glupo, jadno. Izdano. Pomislis da je neko drugaciji, onda ti dokaze da upravo suprotno. Od toliko mogucnosti , covek izabere da bude govno. Opet cu sama izaci veceras, u nepoznatoj ulici medju nepoznatim ljudima koji ce me gledati kao da sam luda, al sta je lose u tome kad je devojka sama. Bolje nego bilo s kim. Otici cu da odigram jedan bingo, mozda mi se u kocki posreci kad vec u ljubavi nije. A mozda i ostanem u stanu sama kao svake noci, blejuci u telefon. Bas kao sad. Eh zivote, kucko .

Previse nadanja, previse ocekivanja.. Jos vise razocarenja. Nisam vam dugo pisala. Mnogo toga se desilo. Ne znam kako da izadjem iz ovog ponora u koji sam, svesno, uplovila. Viđam se s njim, kad god je prilika. Nismo u vezi, samo se smirujemo jedno uz drugo. I to samo kad ja to zelim. Emocije sam pustila da odu, ne osecam nista. Ponekad samo we setim nekih stvari iz proslosti, al uzalud secanja kad vise ne postoji nista. Pricala sam vam za momka kojeg sam upoznala preko interneta. Upravo sad sedim tu, u malenom stanu, u njegovom gradu. Toliko sam se radovala dolasku ovamo, da ga zagrlim, da provodim lepe dane s njim. A sad.. Zelim kuci. Zelim tamo gde mi je dusa. Gde mi je zivot. Izasli samo dvaput. A tu sam vec mesec dana. Ne znam kako da to objasnim.. Da ga pravdam s tim da nema vremena, zbog opijanja sa drugovima po raznim kafanama, nema smisla. Da ga pravdam s tim da je zauzet previse, ni tad ga ne bi opravdala. I ne pokusavam. Mrzim picke. Dosta mi je takvih. Zasto moraju biti sise, zasto jednostavno ne kazu ne svidjas mi se, nisi dovoljno dobra za mene, ne dize mi se na tebe, imam bolje ribe.. Vec odlucuju biti sise. Pun mi kofer talvih , takozvanih muskaraca. Bolje reci picki. Mrzim sebe sto se previse otvorim, previse pruzim. Ne trazeci nista zauzvrat. Mozda samo vreme. Paznju. Tu sam do petka, nit se javlja nit planira da se vidimo. Al i to me zaboli kurac. Dosta mi povlacenja nekog za rukav. Hoces ostati, neces. I tako sedim, cekam jednu jebenu poruku koja nece doci. Cekam vise taj petak da odem kuci i ne vratim se ovamo vise nikad. Nedostaje mi moja Riri, nasa dvosatna kafa u kaficu preko puta zgrade. Nase jadanje o propalim vezama i propalim ljubavima. Mama, kad si me rodila, jel mi pisalo na celu da sam magnet za kretene ili to ipak nije urođeno? Ah. Ok.

I dok se iznova pitam da li sam postupila ispravno, sretnem ga u prolazu .. Nece niti da pogleda. Mnogo me muci jer nisam tu noc otisla s njim. Sad bih volela da ga vidim opet. Upoznavajuci neke nove osobe, shvatam da sam njega jako dobro poznavala i da smo uvek bili jedno uz drugo. Dosadilo mi je upoznavati neke nove karaktere.. Onu noc me pitao da li sam nasla nekog. Tog trenutka kad sam rekla ne, shvatila sam da ga jos uvek volim. Volim, koga zavaravam vise. Ali ovako je bolje za oboje.

Danas. Poruka.. Poruka od njega. Kao iz vedra neba, kao da je sve okej i da smo jos uvek skupa i da se volimo najvise na svetu. Pita kad se vidimo. Lepo sam mu pokazala da mu nisam niti drigarica, niti tetka, pa da moze uvek na mene da racuna. Odbila sam njegov predlog da se vidimo sutra. Koliko god ga volim i koliko god da me boli i koliko god da zelim da ga zagrlim, pljunula bi na sebe kad bih se videla s njim i dopustila mu to zadovoljstvo da me ponovo dodirne. Devojke, nikad ali bas nikad nemojte biti predmet necijeg izivljavanja i necije potrebe. Niste vi nicije kuce pa da vas miluje kad pozeli ili kad mu je dosadno. A u vecini slucajeva je tako. Rekao je da cu uvel biti njegova. Necu. Volim ga, al ako cu ja biti njegova neka bude i on samo moj, a ne da ga delim s nekakvim devojkama. Rekla sam mu to , napisao mi je da naucim. E pa dragi, nauci ti da ovo vise nije ona naivna devojcica koja ce ti doleteti u zagrljaj kad ti to pozelis. Kaze da me pozeleo, da mu nedostajem. A gde je on bio kad mi je trebao najvise ? Da li zna koliko mi je bola naneo samo videvsi ga s njom onu noc. Gde mu je sad ona ? Pobogu, ne vracaj se. Pusti me vec jednom.. Celo vreme razmisljam da li sam ispravno postupila. Volim ga, al sebe treba da volim vise.

Ispunjavalo me gledati te srecnog. I verovala sam da se duse dogovore, pre nego se tela sretnu.. Nase su se verovatno krivo dogovorile, izmedju svega i nicega, izmedju mene i tebe.. neba i zemlje. Dok strasti su gorele, sumnje su bolele.. Farsa. Vise nas nema. Ali sada zaista. To tzv. nemanje nekog.. podrazumeva verovatno duzi period bez kontakta, bez susreta i ostalog tome slicnog. Naucila sam vec da zivim sa cinjenicom da si s njom. Mene vise nema tu. Otisla sam od tebe, ili bolje reci, pustio si me da odem. Sretna sam. Mozda.. valjda. Pre mesec dana, upoznala sam jednog decka igrom slucajnosti. Ali bukvalno.. Iz drugog grada drustvo na Viber grupi, mene drugarica dodala i rece mi ovim recima: e, grupa je ludilo, ima jedan decko tvoj tip apsolutno, sad cu da te dodam. Videla sam kako izgleda i bio mi je simpa, bar na prvi pogled. I tako sam ja u toj grupi postala redovni Online clan. Nije dugo vremena proslo, javio mi se privatno. Poceli smo pisati i upoznavati se. Prvo je bila hajka, a onda malo ozbiljnije. Nedugo zatim, preludo mi se dopao. Neverovatno. Postao je moje sunce nakon kise. Izvukao me iz tadasnjeg ludila i depresije, svaku suzu pretvorio je u osmeh. Svaku bol u leptirica. Prosto od tada ne postoji jedan jedini dan da je prosao bez naseg dopisivanja. Iz grupe smo davno izasli oboje, vise nam nije potrebna. Zivi u gradu gde sam provela proslo leto. Celo leto sam bila tamo, bez ikoga. Sama sa svojim roditeljima u nepoznatom gradu, s nepoznatim ljudima.. Kako bih samo volela da vratim vreme, da ga upoznam tad, da s njim leto provedem. Ovako je drukcije. Iduce sedmice bi trebala sa caletom u njegov grad.. Toliko sam uzbudjena ali i uplasena. Bojim se celokupne situacije. Svega. Bojim se sebe. Bojim se da cu se jos vise zaljubiti i onda sve ode u kurac, brate. Onda cu tek da se sjebem iznova. Mrzim sto sam toliko labilna, sto se zaljubim u sitnice, sto verujem svima, sto ne zelim zlo nikom ko me povredeo. A trebalo bi.. Jucer sam ga srela. Znate koga, bar vi koji citate moj blog. Stao mi je na pesacki da predjem ulicu. Nisam htela da okrenem glavu, sve bi mi se vratilo, a to mi pored svega novog u zivotu, definitivno najmanje treba. Setim se cesto. Cim otvorim ovaj blog, krenem da citam i prisecam se. Nisam bila sretna. Citajuci svoj blog, shvatim iznova da sam zivela u zabludi celo vreme. Verovala sam da me voli neko ko me mrvicu nije cenio, a kamoli voleo. Verovala sam u snove. Davno sam trebala da otvorim oci, znam. Ali prosto, ljubav ume tako divno coveka da zaslepi.

Pre neko veče sam vam pisala da sam mu se javila. Napisala sam mu da mi nedostaje. I opet se pokajala. Danas sam u mnogo lošem raspoloženju. Sinoć sam dobila veliki udarac. Mnogo je zabolelo. A govorili su mi nemoj ići, al ja uvek tvrdoglava i po svom.. Da počnem. Moja Riri je došla jučer iz Bosne pa smo se dogovorile da izađemo navečer, neko peva pa smo htele malo da se zabavimo i popijemo koju nakon dužeg vremena. Jos dve devojke su rekle da će ići s nama. Prvo smo ja i Riri izašle same, htele smo do restorana koji se nalazi neposredno u blizini kluba. Bile smo gladne. Prvo smo sele tamo, uz veceru smo pricale o događajima koji su nam se desili dok nismo bile zajedno. Ubrzo nakon.. su nam se pridružile još dve drugarice. Oko 11 sati smo se uputile prema klubu koji je već bio pun. Ušle smo unutra i nekako uspele naći mesto kod nekih devojaka. Bilo je mnogo dobro, opustila sam se i plesala, pevala.. Nisam mislila ni na što drugo. Samo na zabavu i smeh. Plan nam je bio da posle toga oko pola 1 idemo u diskoteku gde je gostovao D.B. pevac. A zašto sam najviše htela da idem u taj klub, svi znaju. Pa cak i vi. Jer bi tamo videla njega.. Oko pola 1 sam govorila drugaricama da krenemo, iako su mi izgledale totalno nezainteresirano za koncert. Bilo im je mnogo dobro tu gde jesu, a i meni je iskreno bilo super, al htela sam tamo gde je on.. Nagovarale su me da ne idemo tamo, dapače molile su me da ne idemo i da ostanemo tu. Ipak nisu uspele da me nagovore. Sad sam ljuta na sebe sto nisam ostala. Govorile su mi nemoj. Al ja sam htela.. Glupača. Da bar nisam otišla, ljudi moji.. Napustile smo taj klub i krenule prema diskoteci u koju sam zanovetala da idemo. Ušle smo u diskoteku i krenule na sprat, gde inače idemo i gde je on uvek. Kad smo došle gore, nisam ga videla i malo mi je bilo krivo. Samo par metara posle, hodanja i traženja mesta, videla sam ga da stoji i priča s nekim devojkama. Kad sam videla ko su devojke, smirila sam se jer su to bile njegove jako bliske rodice. Pozdravile su me u prolazu, on me samo pogledao i brzo skrenuo pogled. Kao da je video duha. Kunem vam se. Našle smo stol u blizini mesta gde on inače bude. Međutim, on je bio na sasvim drugoj strani. Posle razgovora sa svojim rodicama, otišao je i seo kod neke dve devojke. Jednu sam odmah prepoznala. Celo vreme su pričali njih dvoje. Smesio joj se. Gledao ju je kao mene prvi put. Mnogo me bolelo. Htela sam da odem negde i da se isplacem. Da istresem sve i vratim se nasmejana. Osecala sam se tako jadno, poniženo i glupo. Verujte mi.. Stvarno je bolelo gledati to celo vreme. On uopšte nije nijednom okrenuo glavu i pogledao u mom smeru. Ne..Ja ne postojim. Samo ona i to je to. Pogotovo kad se setim poruke koju sam poslala pre neko veče, toliki me blam da sam htela da u zemlju propadnem. Nakon sat vremena on je otišao negde drugo, kod nekih drugih ljudi stao za stol. Ona i njena kolegica su bile još kratko i pokupile su se i otišle iz diskoteke. Nakon samo 20 minuta, možda i manje, on je tipkajuci na telefon se pozdravljao drugarima i napuštao klub također. Sve mi je bilo jasno. Nije trebao ni da mi kaze..niko. Osecala sam se tako ocajno. Jos najviše od svega me zabolelo sto moje drugarice uopste nisu svesne koliko me to povredilo i kako sam se se osecala. Da me nijedna, ama bas nijedna nije upitala e jesi ok? Hoćeš da izadjemo napolje, ili slično. Pa dobro.. Nisam ni očekivala.. Svako samo sebe gleda. Naravno. Nisam ni ja htela da delujem kao da sam toliko povređena. Ponašala sam se totalno okej i opustenoo iako sam u sebi gorela od besa i tuge. Otišla sam u wc gde sam se isplakala. Gledala sam se u ogledalo pitala sam se uporno gde sam gresila, pitala sam se uporno kome sam to dala najvrednije i koga to volim? Zbog koga to patim? Onda sam obrisala suze, popravila sminku, nasmejala se i izašla kao da nista nije bilo. Kad sam došla kući, legla sam u krevet i poslala sam mu poruku. Prosto sam morala. Morala sam. Napisala sam mu da mi je zao sto nisam na vreme shvatila neke stvari i da ne zelim vise nikad da ga vidim. U tom smislu. Ne bas tim recima. Mnogo gore! I pogodite koji je odgovor. Seen. Jos jedan razlog da ga obrišem iz života. Al sad zauvek.

Danas nisam okej. Ljuta sam na sebe. Strasno. Sinoc sam posustala i poslala poruku. Poslala sam jebenu poruku. Napisala sam mu da mi nedostaje. Glupača retardirana. Nenormalna. Uzas, blam. Ne mogu da verujem. Opet sam posustala. Zasto sam tako slaba, zasto :( Napisao je "vidim..bas vidim." U smislu kao ne veruje mi. Znala sam da će tako odgovoriti. Znam ga odlično. I onda sam napisala još retardiraniju poruku. Nisam se dovoljno ukopala. Pa ajde da se dokrajcim, kapiram. Stoka glupa. Napisala sam da to više ne mogu da držim u sebi i da želim da ga vidim što pre. Čitam danas i ne verujem. Čitam i ne verujem koliko sam retardirana. Jutros ustajem, očekujem roman ili slično. Dočeka me njegov seen. Jebiga. Nakon nekoliko sati, pisem drugaricom kad stiže poruka. On. Nisam smela da otvorim. Počela sam da histerisem i da se tresem kao drogirana ludaca. Nakon 10 minuta sam smogla snagu i otvorila jebenu poruku. Napisao je samo jednu reč. Jedna obična reč. A toliko zabolela. "M." (nadimak koji mi je on dao) Samo toliko. Imam osecaj da želi nesto reci al nikako da prevali. Nebitno. Pokušala sam, nemojte reci da nisam. Izblamirala se, jebiga. Neka sam. Vise necu i to je to. Kraj.

9.SEPTEMBAR Moja najbolja drugarica R. me zvala da idem s njom i jos jednom devojkom u obližnji kafić. Nisam nikad volela tamo da idem, ali bilo mi je mnogo dosadno blejati u sobi celi dan ubijajuci se baladama. Pristala sam. Bila je subota. Bar toliko se sećam. Taj vikend smo preskočile izlazak u klub. Htele smo da odmorimo malo od toga. Otisle smo u taj kafic. Nakon pola sata, ispred kafica se parkiralo njegovo auto. Počela sam da histerisem. Opet tresavica, strepnja, strah, lupanje srca. Hoće da iskoči, bre jebote. Sta je ovo, pitam samu sebe, sta ti se dešava devojko..on je gad, secas se? Ili da te podsetim?.. Uporno pitajuci se, nisam znala kako da reagujem. Pokušala sam ostati pribrana. S obzirom da sam sedela okrenuta leđima prema skoro celom kaficu, drugarice koje su sedele ispred su mi saptale sta se desava iza mene. Usao je u kafić, sam. Sam kao uvijek.. Drugarice su mi rekle da je seo iza mene. Mislila sam da je seo iza mene par stolova, ali na staklu koje se nalazilo ispred mene sam mogla da vidim da sedi odmah stol iza mene, odmah iza, jebote. Htela sam vise od svega da se okrenem i da ga pogledam, ali drugarica mi nije dopuštala. Jedna drugarica je brzo otisla kuci, ostale smo samo ja i moja Riri. Rekla sam joj da ide u wc, da me ostavi samu. Prosto, poznavajuci njega znala sam da će nešto biti. Uradila je to. Čim se malo odmakla od stola, začula sam dobro poznat glas. "M. otkud ti..?"-upitao me. Nazvao me nadimkom koji mi je on, niko drugi, dao. Hteo je da me ubije s tim. Okrenula sam se i glumila da sam iznenađena i da ga nisam skužila uopšte. Mnogo loše odglumljeno, al eto morala sam. Nisam htela ispasti očajna i priznati da sam mu videla auto još kad je ulazio na parking. Haha. Razmenili smo par reči.. Pitao me kad sam došla itd, ništa posebno. Tu noć me gledao kao prvi put. Kunem vam se. Gledao me onim pogledom..kako me gledao nekad. Kao zaljubljeno dete. Ali stvarno. Bila sam skroz arogantna prema njemu. Molila sam se da se drugarica što pre vrati. Brzo je došla i tu smo ja i on završili razgovor. Dok mi je moja Riri prepricavala neke scene koje su se njoj desavale yja nisam ništa čula ako mi verujete, jer je ono što se pre minut desilo bio veliki sok za mene. Došla mi je poruka. Od njega. Sedi iza mene i pise mi. Napisao mi je :"vidim u vezi si, drago mi je.." Tj. Išao mi je na profil i vidio status veze koji nisam sklonila kad smo ja i on raskinuli. Nisam htela da se pravdam. Samo sam napisala da nisam. Počeo je opet po starom kako mi ne veruje, no nebitno. Nisam htela da pisem više. U kaficu je počela pesma pevana od strane pokojnog Tose Proeskog. "Ostala si uvek ista". Svaka reč te pesme me u tom trenutku pogodila. Svako slovo. Jebeno. On je otišao nakon sat vremena, a ubrzo i nas dve. Kad sam došla kući počela sam da plačem. Zatvorila sam se u sobu i prisećala se iznova. Svega. Bio je u pravu, znao je. Rekao je "još ćemo videti.." I evo, pobedio je. Otišla sam na njegov profil i imala sta da vidim. Objavio je pesmu "ostala si uvek ista" i dokrajcio me iznova. Pustila sam tu pesmu pre spavanja i isplakala dušu. Taman sam krenula da zatvorim oči, poruka. On. Pitao me "gde si,da te pokupim".. Toliko samouverenosti i gneva u tom coveku. Sta je mislio, da ću poletiti čim ga vidim? Neki drugi put, odgovorih. Ništa nije odgovorio. Sutradan, nedelja. Oduvek naš dan, znate svi koji citate moj blog da je nedelja bila odmaranje duše s njim. Oko 7 sati mi je stigla poruka od njega. Hteo je da se vidimo. Ja sam ovog puta, NAZALOST,poslušala svoje srce a ne razum. Otišla sam. Videli smo se. Bilo je prelepo. Nakon dva sata svađanja i prepiranja, zagrlili smo se. Tu noć mi je priznao da me često u gradu menjao s nekim devojkama, zapravo video neku devojku od koje je pomislio da sam ja i tako u nedogled. Na njegovo pitanje da li mi je falio i da li sam mislila ikad na njega, odgovorila sam sa NE. Ne mora on da zna. Ne mora da zna koliko mi je falio. Koliko sam suza prolila i koliko puta ponos htela da pregazim i da se javim. Ma sta mora on sve da zna. Prođe i to veče. Sta dalje. Nije se javio više. Nisam ni ja. Kao da je odjednom sve stalo. Posle te noci smo se oslobodili jedno od drugog.. I sad, danima izlazim u taj kafic gde sam ga srela, i skoro svaki dan je tu. Svaki put nas racun je placen, kad god krenem da platim. Zasto to radi, ja ne znam. Mrzim to, al ne mogu da ga sprecim. Svaki put mi se nasmeje i gleda me kao kad gledaš nekog koga mnogo voliš. Al me ne voli, ne znam kako uspeva da to odglumi.. Zar možeš pogled da izmitiras?.. Sinoc sam bila u klubu u koji on izlazi. Prošla sam kraj njegovog stola pri odlasku u kupatilo s drugaricom i dok sam cekala red, on me gledao celo vreme. Bilo mi je neugodno jer sam osecala svaki njegov pogled. Kad sam se vraćala pogledala sam ga i samo se nasmejao, a ja sam okrenula glavu ne uzvrativsi osmeh. Mnogo boli, dragi. Ali neka. Vreme ce pokazati. Shvatit ces. Neću da se javim. Ne..

U Nemackoj smo proveli još nekoliko dana. Nisam razmišljala o njemu, možda ponekad. Opet bi pustila koju suzu, al ne jer mi je teško što više nismo zajedno, nego zato što nisam videla neke stvari na vreme. Zatim, nakon tih nekoliko dana smo krenuli nazad. Nisam se bojala da ću ga sresti, nisam ni pomišljala da hoću jer ne izlazimo na ista mesta. Kad smo se vratili kući, nije me mesto držalo dugo pa sam otišla u drugi grad gde sam provela mesec dana. Uživala sam i provodila se najlepse sto mogu. Upoznala sam neke nove ljude, lecila stare rane. Prebolela sam. Promenila sam dva grada u dva meseca, izlazeci svako veče. Zabava i društvo mi jednostavno nisu dopuštali da ijednu sekundu pomislim na njega. I stvarno nisam..lazem, ponekad se setim..noću.. Krajem augusta sam se vratila u svoj grad i više ga nisam napuštala, do dana današnjeg. 24 august, izasla sam drugaricama u klub, bio je neki koncert koliko me secanje sluzi. Nisam ga srela tih dana nikako, iako sam počela da razmišljam gde je, jebiga taj grad me veze za njega.. U klubu je bilo jako zagusljivo, pa sam htela malo da izadjem na zrak ispred kluba, cisto malo da sednem. Jedna drugarica je izašla sa mnom. Sedele smo ispred kluba, odmah kraj glavne ceste. Govorila sam joj kako imam osecaj da ću ga videti. Smejala mi se i govorila kako ovo nije baš malen grad, da se ne nadam mnogo i da je to smesno. Ona je htela da se vratimo unutra, a ja sam htela da ostanem još malo. Možda da zapalim cigaretu. Ona je otisla nazad u klub. Ja sam ostala ispred sama, sedela sam na nekom zidicu i tražila upaljac koji mi je ispao na pod. Ustala sam i sagnula sam se da ga dohvatim. U trenutku kad sam dizala glavu, videla sam njegovo auto koje je jako uočljivo u gradu. Nisam mogla da verujem. Da li je ovo realno, pitala sam se. Prošao je kraj mene i pogledao. Brzo je skrenuo pogled. Ja sam okrenula glavu i pravila se da ga uopšte nisam videla. Napravio je krug i prošao još jednom ne obraćajući pažnju više na mene. Ili je to ipak jako diskretno uspio da odradi. Vratila sam se unutra. Tresla sam se, srce mi je lupalo ubrzanim tempom, oblio me hladan znoj. Shvatila sam, nije prestalo. Najzanimljivije sledi..

Mnogo vremena je prošlo. Dosta toga se promenilo. Pre svega, s njim.. 16.06, dan kad smo raskinuli. Tad sam zadnji put i pisala, nisam više htela da se vraćam ovde. Iskreno, bolelo me čitati neke stvari, prisećati se trenutaka s njim kroz redove. Bila sam u Sarajevu, kad smo "zauvek" odlučili da malo zahladimo odnose. Odnosno, kad je on to odlučio. Da malo stanemo, kao.. U prevodu, ko je pametan razumece. Lepsi nacin za prekid. Sa muške strane gledišta. Ništa pametno. Nakon toga sam sam se vratila kući, u grad gde je on. Moj najdrazi grad na svetu, B. Nismo se culi. Prestalo je, bar sam tako mislila. Moji su planirali da idemo u Nemacku kod sestre na par dana. Ja sam ludila provodeci dane sama u gradu gde sam svaku noc, može se reći, provodila s njim. Nedostajao mi je. Nismo se dugo videli. Htela sam da ga vidim, da mu kažem koliko mi znaci. Da mu kažem da ga volim, da ga zagrlim.. Makar poslednji put. Dan pre polaska u Nemacku odlucila sam da mu se javim. Moja drugarica me podrzala u tome. Htela sam samo da se vidimo i popricamo o svemu, da se nasa veza ne zavrsi samo s porukom "razidjimo se malo.." Uradila sam to. I ubrzo nakon, pokajala sam se. Nije htio da cuje. Uporno je govorio da ne zeli. Ležala sam u krevetu s očima punim suza, moleci ga da dodje. Rekla sam mu da idem sutradan i da ne znam kad se vracam. Molila sam ga doslovno za par minuta razgovora. Rekla sam mu da ću ga cekati na istom mestu u 9, pojavio se on ili ne, da ću ga svakako cekati. Ali, on je uporno pisao da ga ne cekam i da neće doći. Pomirila sam se s tim i prestala sam pisati i biti očajna. Rekla sam sama sebi: "neće, okej." Izasla sam s drugaricom na kavu, pricala o njemu celih sat vremena i otišla kući. Sutradan smo krenuli za Nemacku. Treći dan mog boravka u Nemackoj, već sam malo ohladila i shvatila da tom coveku nije stalo i da ne zasluzuje vise moje vreme. Shvatila sam da ne zasluzuje uopste da mislim o njemu. Po cele dane smo hodali i zabavljali se, da sam prosto zaboravila sta se desilo i lepi trenuci s porodicom mi nisu dopuštali da razmišljam o nebitnim stvarima. Četvrti dan mog boravka u Nemackoj sam se vratila u realnost. Dobila sam veliki udarac, tamo gde najviše boli. Dok sam sedela sa sestrom u spavaćoj sobi i pričala s njom o nekim lepim stvarima, stigla mi je interesantna vest. Rodica mi je poslala screenshot komentara ispod njegove fotografije na Instagramu, gde sam ja na blok listi pa ne mogu da vidim. Ali sreća, ona je mogla. Neka devojka u čijem usernameu na instagramu stoji ni manje ni više nego njegovo prezime, mu je komentirala fotografiju. Sad se ne sećam šta je pisalo, no nije ni važno. Sve mi je bilo jasno. Pregledala sam još neke stvari i shvatila da sam znamenjena drugom. Mnogo pre ovog četvrtog dana u Nemackoj. Možda tad kad je poželeo da se malo razidjemo, jer ima privatnih "problema". Smesno. Prvo sam sela kao zatecena. Nisam znala kako da reagujem. Pred sestrom nisam smela da pokazem bes i tugu, jer bi me svi smarali celi ostatak dana i pitali o čemu je reč. Otišla sam u kupatilo i zaključala se. Prvo sam se isplakala, istresla sam sve iz sebe. Svaka suza me bolela. Nisam znala gde sam pogresila. Sta je ona bolja od mene, sta sam krivo napravila.. I onda sam shvatila da ja nisam uopšte kriva. Kriv je on. Sastavila sam mu poruku gde sam napisala da sve znam. Počeo je da me napada i preti. Zgadio mi se taj čovek u roku od dve minute. Zgadilo mi se sve vreme provedeno s njim. Zgadila mi se pomisao da me grlio rukama kojima je možda tad dirao nju. Počeo je da mi preti kako će me naći i tražio je adresu gde sam. Napisala sam mu da me više nikad u životu neće videti i da više ne postoji za mene. On je samo odgovorio da ćemo to još videti i pozz. Nisam vise pisala, rekla sam sve sto sam imala da kazem. Pao mi je ogroman kamen sa srca. Napokon sam se tom coveku suprostavila. Osecala sam se slobodno, bez ikakvog tereta i nedorecenih stvari. Obrisala sam suze i izasla nasmejana pred svoje najdraze.. Nastavak sledi..

Uporno sebi postavljam pitanje šta ja to predstavljam u životu tog čoveka. Uvek isti odgovor, ništa.. I dok mi drugarice uvek iznova tu sumnju potvrđuju, ja se samo vraćam unatrag. Gde je nestalo sve? Taj čovek me ne voli i nikad nije. Ja sam celo vreme živela u zabludi i bila ubeđena u suprotno.

Ne znam kako i kada sam uspela da zavolim tog čoveka. Ne znam zašto sam sebi dopustila da pustim tog čoveka u svoj život. U jednom trenutku me ispunjava, presrećna sam.. već u drugom trenutku sebi uporno postavljam pitanje zašto sam s njim. Obožavam osećaj ljubavi kad me jako zagrli i stisne uz sebe, kad se osećam zaštićeno.. obožavam kad me poljubi. Obožavam kad ujutro čim otvorim oči njegova poruka je tu. Obožavam kad me vraća kući pa pusti muziku u autu i uhvati me za ruku. Obožavam kad mi leži na krilu dok ga ja češkam po bradi i kosi. Obožavam njegov pogled kad mu nešto prepričavam, tako pažljivo me gleda i sluša. Kao zaljubljeno dete.. Volim peglati njegove košulje, volim mu praviti jesti, volim njegov osmeh kad nešto uradim kako treba. Volim njegovo ''M. poželeo sam te..'' Volim njegovo ''M. ti si moja..'' Volim sve te sitnice. A onda... shvatam da smo zabranjena ljubav. Shvatam da smo nemoguća ljubav. Shvatam da je sve ovo uzalud. Shvatam da uskoro pakujem kofere i napuštam državu. Shvatam da ga možda više nikad neću videti. Shvatam da ova veza nema budućnost. Posmatram ga dok mi leži na krilu, i pitam se šta je sudbina. Gde ćemo biti sutra, ja i on? Shvatam da je on sve posledice prihvatio da bi bio srećan kraj mene. Shvatam da me nikad nije hteo pustiti, iako sam napravila mali milion grešaka.. shvatam da ima samo mene.. I shvatam, najzad, neće me se odreći lako.

Ne znam kako i kada sam uspela da zavolim tog čoveka. Ne znam zašto sam sebi dopustila da pustim tog čoveka u svoj život. U jednom trenutku me ispunjava, presrećna sam.. već u drugom trenutku sebi uporno postavljam pitanje zašto sam s njim. Obožavam osećaj ljubavi kad me jako zagrli i stisne uz sebe, kad se osećam zaštićeno.. obožavam kad me poljubi. Obožavam kad ujutro čim otvorim oči njegova poruka je tu. Obožavam kad me vraća kući pa pusti muziku u autu i uhvati me za ruku. Obožavam kad mi leži na krilu dok ga ja češkam po bradi i kosi. Obožavam njegov pogled kad mu nešto prepričavam, tako pažljivo me gleda i sluša. Kao zaljubljeno dete.. Volim peglati njegove košulje, volim mu praviti jesti, volim njegov osmeh kad nešto uradim kako treba. Volim njegovo ''M. poželeo sam te..'' Volim njegovo ''M. ti si moja..'' Volim sve te sitnice. A onda... shvatam da smo zabranjena ljubav. Shvatam da smo nemoguća ljubav. Shvatam da je sve ovo uzalud. Shvatam da uskoro pakujem kofere i napuštam državu. Shvatam da ga možda više nikad neću videti. Shvatam da ova veza nema budućnost. Posmatram ga dok mi leži na krilu, i pitam se šta je sudbina. Gde ćemo biti sutra, ja i on? Shvatam da je on sve posledice prihvatio da bi bio srećan kraj mene. Shvatam da me nikad nije hteo pustiti, iako sam napravila mali milion grešaka.. shvatam da ima samo mene.. I shvatam, najzad, neće me se odreći lako.

Ne znam više gde sam. Zarobljena u kavezu prepunom emocija, uspomena, padova, grešaka, i ljubavi. Ili sam pak uspela da se izborim i izađem iz tog kaveza? Uporno tražim izlaz, a kad ga nađem vratim se unutra. Sedim, čekam, kao gladno mače, željno pažnje i ljubavi, koju nikako da dobije. I onda opet krenem prema izlazu, da nađem hranu negde na drugom mestu, ali on me uporno vrati unazad sa obećanjem da će hrana doći. I tako gladna, nezasitna, ležim u tom kavezu i plačem iznutra, gledam ga kroz rešetke kaveza tužnim pogledom i molim za jedno parče ljubavi. Možda je nahranio neko drugo mače, pa nema više hrane za mene.. Moram čekati red.. ali ja neću da čekam red. Ja želim tu hranu samo za sebe, jer ja sam svoju davno dala samo njemu i nikome drugom. I čekam.. ako ne stigne ubrzo, opet ću pokušati izaći, možda ovaj put uspem. Možda izađem iz kaveza i nađem hranu negde drugo.. gde ću biti srećnija. Možda.

Živim u svetu gde su ljudi iskompleksirani. Mrze sami sebe, svi.. Ne žele nikome dobro, čak ni sebi. Pljuju, pričaju, a nemaju pojma. Ne znaju ljudi ko sam ja, mogu samo da pričaju i izmišljaju. Za dobrim konjem se prašina diže. Bogu hvala čistog obraza i uzdignute glave koračam kroz život. Ne mrzim nikog. Mržnja je emocija, ogromna. Kao i ljubav. Nikad nisam imala sreće u ljubavi.. Kad smo već kod toga, nije se javio. I neće.. verovatno. Ne mora. Znate šta? Neću ni ja. Previše su niske bile njegove psovke i uvrede, previše da bi pala na taj nivo da ih opravdavam i da se JAVIM. Neću. Volim te, ali neću.. Sebični idiot. Da se bar javi, da kaže da mu je žao, da pokuša da izgladi stvar, da shvati jebeno da je pogrešio. AL NE.. Ego, jebeeeeeeeeeeeni ego. Pa care, eto ti ego i neka te ego voli kao što ti voliš njega. JEBO TE EGO, PONOS, PIZDA. Ne mogu.. ne mogu.

Čoveku jednostavno dosadi biti drugi, treći, peti, ovisno o njegovom raspoloženju. Shvatila sam da ne želim biti ni druga, ni treća, ni peta. Shvatila sam da čoveku koji je meni na prvom mestu, ja trebam biti također. Dosta mi je ponižavanja i nepoštivanja. Ne mogu se boriti za oboje. Stvarno sam se trudila, htela da popravim sve, da izgladim svaku situaciju.. Al ne možeš da se boriš, ako se ne bori i druga osoba. Nemam snage za oboje. Njegove psovke, vređanja.. ne mogu to da podnesem. Ignorisala sam mu zadnju poruku koja je bila prožeta psovkama i marškanjem. I neću se javiti. Dobro razmisli, dragi, šta će biti sledeća stvar koju ćeš napisati.. dobro razmisli. Ako želiš kraj, dobit ćeš ga. Neću te vući za rukav, pustit ću te.. Itekako. Ili ćeš me poštivati i ceniti, ili ću te obrisati zauvek. Odluči se. Dajem ti vremena da razmisliš..

Predivno veče.. Mesečina, nas dvoje i flaša vina.. Sedeli smo uz obalu reke i pričali o prošlosti.. Ma jebeš to, bebo, zagrli me. Volim ga. Ne znam kako i kad sam uspela da zavolim to stvorenje..Ali jesam. Nakon sat-dva vani je postalo hladno pa smo ušli u kuću. Naslonio mi je glavu na krilo i gledali smo film, dok sam ga blago češkala po kosi i bradi. Zaspao je. Toliko je bio umoran, bebica.. Obožavala sam onaj njegov trzaj u snu i pogled da vidi da li sam tu. Stisak ruke kroz san.. Spavao je pola sata i otvorio okice. Prepao se da ću zakasniti kući jer me mora voziti nekoliko kilometara dalje. Sedili smo još malo i odvezao me kući. Poljubila sam ga i izašla iz auta. Beba. Koliko god bila ljuta i koliko god osecala bes, obožavam onaj njegov pogled i osmeh. Njegov stisak ruke..sve. Lav. Osim što reže, oni su ipak samo mace .. Verujte, ja sam lava zavolela..

Nisam nigde imala volje da izlazim večeras, al me u zadnji čas pozvala moja L. da idemo prošetati. Obukle smo trenerke i krenule polako. Sele smo u park na klupu i počele pričati.. O svemu, baš svemu. Otvorile smo se jedna drugoj, prisećale se nekih scena iz prošlosti. Odrasle smo zajedno, celi život bile jedna uz drugu. Puno mi je značila njena podrška prošlih dana kad smo ja i on bili u svađi. Ona ume da mi postavi pitanje koje mi se celi ostatak večeri vrti po glavi, prošli put me pitala da li bi se pomirila s njim kad bi našao dobro opravdanje. I evo nas, pomirila sam se.. Noćas me pitala opet nešto na šta ne znam odgovor. ''Kada bi to bila baš ozbiljna veza, trajala nekoliko godina.. da li bi se ti udala za njega, misliš li da bi tvoji ikad pristali na to?'' Ne.. od početka sam znala u šta se upuštam. Od početka sam znala da moji na to nikad ne bi pristali, ali ljubav je čudo. Voliš, i ne pitaš za posledice.. Možda i bi. Neka ide sve u vraga. Ne znam. Volimo se.. znamo posledice, ali ljubav je jača od svega. Leli, da li si svesna kakav se tornado zbio u mojoj glavi posle tog pitanja?

Dečače moj, otkud ti snaga i volja? Otkud ti snaga, tako sam..bez igde ikoga. Bez majčine ljubavi, podrške i tople ruke.. Bez očevih saveta i reči. Bez sestrine pomoći, bratove ruke.. Otkud? Gde si celi život tražio utehu? Kakve su to ruke stvorile sve ovo što danas imaš, što si postao? Šta te dovede do mene, devojčice koja još ne zna pravi smisao života.. Tebe, dečaka koji se borio sam. Celi život prolazio trnje da bi stigao do ruže. Mogu li ja biti tvoja ruža? Dečače, nisi više sam. Ova ruža će biti uz tebe, da te prati.

Moj je. Moj. Sinoc smo bili zajedno. Celu noć. Pričali smo o svemu, poverio mi se..ispričao najdublje priče. Priče koje bi ravnodušnog naterale na plač. Nisam bila svesna sta je taj dečak preživeo, dečak koji je danas izrastao u velikog čoveka. Divnu osobu. Volim ga. Kunem se želim biti s njim zauvek. Znam da je to nemoguće, ali ja i on to možemo. Možemo se boriti za ovu ljubav. Do kraja. Osetila sam ljubav. Osetila sam emociju kako pliva na površinu. Volim kad me uhvati za ruku i stisne, volim kad se igra s mojom kosom, volim kad me snažno zagrli i kaže da me poželio. Volim sve te sitnice, al to je ljubav. Ljubav su sitnice. Pokreti, dodiri, pogledi.. On želi da ovo traje. On ne želi kraj. Nikad ga nije želeo. Kao ni ja. Samo pusti neka traje. Bebo.

Celi dan bezveze. Kontam da li bi izlazila navečer ili ne, na kraju ipak se odem spremati.. Došla moja A., pa da se malo ispričamo. Tek što smo stigle u grad, prolazimo kraj kafića s terasom koja je bila prepuna. Lepo veče, ništa čudno. Digla sam glavu i hodala laganim korakom. Nešto me povuče da pogledam levo prema toj terasi. Videla sam njegove oči kako gledaju u moje, osmeh.. Svet je stao. Videla sam samo njega. Osećaj..kako opisati, ne znam. To je prvi put da se negde tako u prolazu vidimo. Mnogo me zabolelo. Okrenula sam glavu nakon tih par sekundi koje su meni bile večnost, i nastavila hodati. A. me upitala da li je slušam sta mi priča, nisam. Nijednu njenu reč nisam čula. Celi ostatak večeri videla sam samo njegovo lice. Javio se. Rekao mi je da mu je drago što me video. Pričali smo, dugo... Otvorio mi se. Zabolelo je. Sad verujem da su moje sumnje bile glupe. Verujem da je bio iskren od samog početka. Celi život se taj čovek borio, sam. Sam protiv celog sveta. Kao dete odbačen, odrastao u sirotistu.. Danas sve što ima stekao sam. Boli ga što ne može svaki dan provoditi sa mnom. Samo sam mislila na sebe i svoja osećanja. Nisam razmisljala o tome kako se on oseća. Živote, nisi fer. Gde je taj dečak bio kad sam ja bila dete? Zašto mi ga saljes sada kad je izgrađena ličnost, odrastao. Kad iza sebe ima jedan život. Mrzim što nismo vršnjaci, oh kako bi to lepa ljubav bila. Sudbina.. Ne verujem koliko boli ume da nanese samo jedan pogled, jedna reč i jedno vraćanje unazad u prošlost. Uvek sam tu, rekoh.. Uvek ću biti tu i kad nas ovaj život razdvoji, a hoće. Sutra, za mesec, godinu .. Hoće. Al ova tvoja M. je uvek tu za tebe, makar pokraj sebe imala drugog čoveka i dvoje prekrasne dece. Uvek sam tu za tebe, tebe koji si ovoj M. pokazao šta je život, a šta ljubav.. Volim te.

Moja L. me malopre upitala nešto što mi je pomutilo razum. "Da li bi se pomirila s njim kad bi on sad našao dobro opravdanje za sve i javio se?" Zastala sam. Ne znam. Samu sebe sam uhvatila u nedoumici. Pa kako bre devojčice posle svega možeš i razmišljati o tome? Neće se javiti, jasno je. Sretan je s njom, ima dete s njom, ti si samo bila usputna stanica.. Ali nije računao na to da ćeš se zaljubiti, zavoleti.. Teško je, ljudi moji, preko noći zaboraviti sve. Baciti kao da nikad ništa nije bilo. Mnogo teško. Ne mogu, kreten je al ne mogu. Pamtim samo lepe stvari, pamtim njegove ruke oko svog struka koje me snažno povlače prema sebi dok je u dubokom snu. Pamtim njegov osmeh kad me vidi, njegovo "bebo, falis mi".. Ne pamtim ružne stvari, ne želim da ih se sećam. Ali ne smem da mu priuštim zadovoljstvo i pokleknem. Ne smem se vratiti. Ne smem biti druga. Celi život sam cekala nekog ko ce me voleti i ceniti, a naletela na lava koji voli samo sebe. Ajde bre. "Ne znam, mnogo teško pitanje..srce ne sarađuje sa razumom.."- odgovorih.

Ne znam kako se osećam, ne znam da li sam tužna, ljuta ili razočarana. Možda sam samo prazna. Više ne osećam ni samu bol, ništa. Gadi mi se. Nakon slaganja cele slagalice, shvatila sam da me lagao. Celo vreme me muljao bez stida i srama. Čoveče, imaš li srca? Ja sam te sastavljala, a ti si mene na kraju slomio. Šta ti je bio cilj? Šta si hteo da postigneš? Da li si svestan da si jednoj devojčici uništio svaku nadu i veru u ljubav. Da li si svestan da si povredio devojčicu koja ti je pružila sve? Da li si svestan da je ta devojčica bila uz tebe kad niko drugi nije, da te volela uprkos činjenici da ne sme, da je bila spremna na sve.. protiv celog sveta za vašu ljubav? Ta devojčica je danas postala ponosna žena koju više nećeš gaziti. Ta devojčica više neće dopustiti da je ponižavaš. Zadovoljavala se sitnicama, rečima, dodirima.. trpela tvoja sranja, provokacije, promene raspoloženja. Od danas ne trpi više nikoga, ne veruje nikome. Neću više popustiti na tvoje reči, tvoje utehe i laži. Neću više verovati u tvoje reči, koliko god realne bile. Za mene si od sada niko, za mene si samo čovek kojeg ću nažalost po nečemu pamtiti do kraja života. Nažalost, kažem. Pogrešila sam, ali čovek čini greške. Za mene si od danas, od ovog trenutka, čovek zbog kojeg ću se kajati. Čovek koji me uništio. Jednu sam ljubav jedva preživela, tebi dala šansu, verovala ti. Prešla preko milion stvari koje imaš iza sebe, prihvatila sve tvoje mane, bila spremna na sve posledice.. pljunuo si na to. Pljunuo si na mene.

Gde sam grešila? Znam. Pogrešila sam kad sam dopustila tom muškarcu da mi priđe, da me natera da ga zavolim. Pogrešila sam kad sam mislila da će me voleti. Osećam se poniženo, izdano. Složila sam slagalicu koja se zvala "mi". Razbacao si puzle, jako dobro ih pomešao, ali sve su bile na broju. Napokon su došle na svoje mesto. Sastavila i shvatila da to uopšte nismo mi, to je celo vreme bila ona. Kupio si joj poklon i bio s njom za njen rođendan, pa kako mi je to promaklo, naravno.. Mene lagao da si van države, da si na sastancima.. Kako te nije stid, kako te ne grize savest što si lagao devojku koja je imala poverenja, koja te volela. Gadiš mi se. Ne javljaj se više, molim te, ne povređuj me još više, bilo je dovoljno. Večeras sam osetila dovoljno boli. Molim te, ostani tu. Ali kunem se, tražit ćeš moje oči, kunem se kad legneš s njom tražit ćeš moje ruke na sebi. Kunem se da ću ti trebati, ali neće me biti. Kunem se, večeras puštam zadnju suzu zbog tebe..

Nisam pisala od prošle subote. Čitam svoj zadnji post, bila sam srećna. Danas nisam. Kraj je, verovatno. S njim se nikad ne zna. Nikad neće reći direktno da je kraj, uvek će stajati sa strane za svaki slučaj. Čisto da ja mislim da smo još uvek skupa i da mu ostanem verna. Možda. Uglavnom.. sve je počelo nakon prošle subote, kad sam pisala zadnji post. Promenio se. Ne znam zašto. Napao me bez ikakvog jakog razloga, ništa strašno. Nešto zbog čega smo i ranije raspravljali.. i onda sam mu u toku svađe napisala da se javi kad ne bude nakurčen. Nije se javio idući dan nikako. I onda u petak se javio, tražio svoju duksu nazad, koja je bila kod mene. Pitao kad mogu da prebacim, ja sam htela odmah međutim napisao je da nema potrebe da se vidimo. Rekao mi da odnesem nekom čoveku u blizini moje zgrade, da je on preuzme. Odmah sam odnela. Rešeno, rekoh mu. Napisao samo 'znam'. Kraj priče. Razumela sam da ne želi više da me vidi, da je kraj definitivno. Izašla sam tu noć drugaricama i pošteno se zabavila. Nisam htela da razmišljam o njemu. Nije se javljao više. Sinoć, subota, izlazim s drugaricama u diskoteku maksimalno doterana i nasmejana. Nismo imale mesta, sve je bilo puno, pa je moja D. rekla da je našla mesto kod nekih likova. Kad sam videla ko je, mrak mi je pao na oči. Njegov drug je bio za stolom. Iskulirala sam ga. Uživala sam pevajući i zabavljajući se, znajući da će mu svaki moj korak biti dojavljen. Svaki moj pokret opisan detaljno, svaki pogled.. Nisam marila za to. Danas celi dan sam u nedeljnom raspoloženju, koje ne dolikuje svakodnevnom. Katastrofa. Ali držim se. Molila sam se da mi se više ne javi, iako na svaki zvuk telefona potajno se ponadam da je poruke od 'Bebe'.. Malopre, krenula da se istuširam, zavibrira mi telefon. Onako mahinalno sigurna da su cure, pogleda u telefon, ON. Pita me koga sam pitala da izlazim u subotu, jasno.. Očekivano. Roditelje bre, koga ću pitati, tebe možda ? IDIOTEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE, KRETENU ! Tebe da pitam možda? Da se pravdam tebi kojeg ne prepoznajem više, kretenu kojem nije stalo do mojih osećanja, idiotu koji voli samo sebe i uporno želi vladati mnome. NEEE, malo si se zaneo. Nema od toga ništa. Pusti me, ako već to želiš. Pusti me da idem s mirom, misliš da je meni jednostavno bilo zadnjih 7 dana trpeći tvoje sebičnosti i kretenluke. Koliko god te volela, ja te puštam večeras. Puštam te jer ne zaslužujem ovo, zaslužujem puno više. Ne zaslužujem nekog ko će mi reći da ga ne zanimaju moje osećanja, već samo njegova vlastita. Ne mogu više. Ne podnosim ovo. Lakše mi je kad se ne javljaš, kad mi ne kvariš raspoloženje. Volim te, ali morat ćeš me pustiti. Ako me ne pustiš, silama ću se trgati. Ljudi, sigurno osećate. Bol. Ili ste osećali, nekad. Ne može tu bol da nanese neko do koga vam nije stalo, već samo neko koga volite. Ali verujte mi, sebe treba voleti više. Plakala sam, jesam. Te suze su me opet odale. Posle svakog našeg razgovora sam se rasplakala, slušajući svaku pesmu pronađem njega i suze nastupaju. Pokazao mi je ljubav, osetila sam je. Prvi put. Osetila sam sreću. Stvarno jesam. I beskrajno sam mu zahvalna na tome, promenio me delomično.. promenio moja shvatanja, razmišljanja i poglede na svet. Skroio me baš po svojoj meri i sad me ostavlja. Kome ću se sad ovakva dopasti? Uostalom, da li bih trebala? Ne mogu se zamisliti s nekim novim, ne mogu zamisliti sebe s nekim drugim, da se iznova učim. Da iznova pokušavam ući u nečiji svet i čitati njegova maaštanja, mane, vrline.. a kamoli deliti krevet. Ne. Strašno, horor. Ovo sve će možda zvučati da želim kraj, al ja ga ne želim. Samo me on udaljava od sebe i tera oholim rečima. Ne mogu shvatiti da sam naletela na bezosećajnog kretena koji želi da se svet vrti oko njega, da mu se dive i da kraj sebe ima ne ženu, nego robinju. On povlači konce, a ti si marioneta. To sam preživela, pretrpela sam sva njegova raspoloženja, sve svađe sam gladila, svaki njegov bes hladila.. ovaj put ne znam da li je besan, da li ne oseća više ništa, da li ne želi ovo.. ne znam ništa. Pokazuje mi i da želi kraj, a onda odjednom iz vedra neba kao da ništa nije bilo se javlja i napada me. Objasni mi, bar toliko mi duguješ. Ne, nema objašnjenja. On može sve. Njegove reči.. Aplauz za tebe, hvala lepo. Odlično odigrana uloga zaljubljenog muškarca koji je skidao zvezde s neba, ne stoji ti više ta uloga. Ne glumiš više u ovom filmu.. Meni gluma nije nikad dobro išla, ali sad ću se potruditi da dobijem glavnu ulogu. Ako ćemo se igrati, neka igra počne. Pesma.. opet evo, izdajice.

Celi dan ispunjen, obožavam to. Ustala sam jutros lepo raspolozena, doručkovala dosadne žitarice, malo sedila sa svojima i uputila se kod Riri na kafu. Sedile smo na terasi dok su sunčeve zrake mazile naša lica. Zatim posle toga, otišla sam kući gde su me čekali moji roditelji obučeni u trenerke i spremni za odlazak u šetnju. Brzo sam se spremila i ja i krenuli smo. Završili smo na planini, hodali smo stvarno mnogo. Ali bilo je predivno i vreme i društvo, naravno. Vratili smo se kući oko 6 sati, dočekalo me mali milion poruka. Od cura i od njega naravno. Javio mi je da je u drugom gradu zbog obaveza. Cure su me nagovorile da idemo u grad, iako iskreno nisam planirala niti sam nešto bila raspoložena. A znam da se i njemu baš mnogo ne sviđa što su izlazim, iako mi nikad nije ništa rekao za to. Osećam.. Oko 9 smo otišle u grad. Moje A. i R. su umele da me oraspolože i dočaraju subotnju atmosferu. R. je rano otišla kući i nije išla s nama u diskoteku. Iskreno, nikad nisam volela i gotivila tu diskoteku u koju A. forsira da idemo. Verovatno zbog onog svog koji tamo noćiva.. Al nisam htela da se bunim odlasku tamo jer nisam s njom subotom izašla ne pamtim. Ona živi u drugom gradu, pa kad ovamo dođe ispunjavam joj želje. Oko 12 sati smo se uputile nas dve prema toj diskoteci. Ušle smo unutra, bilo je strašno puno ljudi i mnogo dima. Prosto ne možeš da držiš oči otvorenima. Stajale smo u gužvi između stotinu stolova i tražile mesto da stanemo. Dok sam okolo razgledala pogledom stajala sam ispred dve žene. Nisam obraćala pažnju na njih. Ali onda me jedna pogledala s toliko besa i mržnje da sam poželela da nestanem. To je bila ona. Njegova bivša. Stajala je sa sestrom za stolom. Brzo smo otišle s tog mesta i našle mesto kod nekih devojaka. Bilo je to par stolova od nje, ali dovoljno da joj je pogled upućen pravo prema meni. Nisam htela da je gledam, iskulirala sam. Ali kunem se, osetila sam svaki pogled. Brzo su otišle, nakon pola sata. Mi smo ostale do malopre i evo sad sam legla i pišem ovo. Gledala sam joj profil, rođendan joj je. Ona je slavila noćas rođendan koji sam ja upropastila svojim prisustvom. Možda je očekivala da će videti njega, ne znam. On izlazi u tu diskoteku, al večeras je bio van grada. Možda je stvarno očekivala njegove, a videla moje oči. Kunem se, ne želim joj zlo. Znam da je to prošlost, al verujem da je boli, žena je to. Verujem da joj je teško, al pobogu nisam kriva. I ja sam ga zavolela, i ja želim biti srećna, nisam ni ja zaslužila zlo i mržnju. Nesreću. Ne brini ženo, od nas dvoje ništa nema. Naša je ljubav prolazna i nemoguća. Ne brini, ja idem uskoro odavde. Idem daleko na kraj sveta, on će ostati tu. Ali da li će kad ostane zajedno s tim ostati i moj? Ili si ipak ti ta.. Koju voli.

Obećala sam da ću pisati kako je prošlo sinoć, međutim nisam stigla od svih dešavanja danas. Zato pišem sada. Eh ovako. Sinoć je došao po mene u dogovoreno vreme. Otišli smo kod njega. Ležali smo i gledali tv, u međuvremenu su došli neki ljudi ispred kuće i on je išao nešto s njima rešiti. Dok sam ga čekala obukla sam njegov duks i glupirala se po kući. Slikala sam se na svakom mogućem ćošku, htela sam da imam uspomene. Pisala sam mu poruke dok je bio vani, tipa ljubaviiiii poludeću, itd. Nakon izvesnog vremena je ušao i zaleteo se na mene i zagrlio me. Očekivala sam reakciju jer sam izvadila duks iz ormara i obukla međutim nikakve reakcije nije bilo. Ponašao se kao da je to moje i da smem šta hoću. To mi je bilo tako simpatično. Pričao mi je o tim ljudima i raznovrsnim temama, a ja sam se samo smejala i uživala gledajući ga kako mi sve prepričava. Sve mi je tajne odao, sav mi se pružio na dlanu, kao knjigu da ga mogu pročitati. Nekako volim taj osećaj pripadanja, toliko mi se "dao". Mazili smo se, gledali neki film i pričali o svemu. Pravila sam mu nešto da jede, sva raščupana i u njegovoj dukserici. Prišao mi je s leđa i rekao: "M. Jel znaš da ćeš mi tako kuhati kad mi budeš žena?".. Samo sam se nasmejala. Zna da je to nemoguće, oboje znamo da je naša ljubav nemoguća na duže staze, ali ipak se volimo. Ne znam, bojim se. Strah me pri samoj pomisli da je ova ljubav zabranjena, da moji nikad nebi pristali na to, da uzalud radimo sve ovo. Al nešto me tera na žrtvu. Mlada sam suviše da bi razumela neke stvari. Ali dovoljno pametna da ih rešim. Uglaaaavnom odvezao me kući i ponela sam duksericu. Čuli smo se pre spavanja, sve super. Danas ustajem, poruka me dočekala. Oko 6 je rekao doći po mene motorom da se idemo vozati. Sinoć me čak pitao kada ćemo ići malo hodati, zna koliko to želim a koliko je opasno. I oko 6 je došao i otišli smo u restoran jesti. Bilo je predivno. Strah me, ljudi. Zavolela sam nekog koga nisam smela, nikada. Pružila sam ljubav nekom kome nisam smela. Bojim se posljedica. Zar ljubav ume da bude takva, zašto?!? Zašto sam ga ikad upoznala, zašto me zavoleo kad zna da nije smeo.. Zašto uporno radimo nešto, a unapred oboje znamo da ćemo biti povređeni. Tešim se ponekad, ali znam da je tako. Boli me pomisao da jednog dana neću osetiti njegov zagrljaj, da jednog dana neću voleti nekog kao što sam njega, da jednog dana neću imati kome da se pravdam gde sam i s kim. Bojim se da ću uvek kad legnem tražiti njegove ruke oko struka. Nikad nisam imala sreće u ljubavi, ovaj put se osecam srećnom ali znam da neće dugo trajati. Nemojte nikada zavoleti osobu s kojom znate da nećete moći biti zauvek, samo ćete sebi i toj osobi naneti bol. Bežite, ljudi, dok imate vremena.. Jer ako ostanete, bit će kasno. Verujte meni, ja sam evo ostala.

Kako se odužilo, ne verujeeeeem. Za 2 sata idem s njim, uhvatila me neka trema kao da idemo prvi put, ono spoj i ti fazoni. Hahaha, neverovatno. Javio mi se jutros čim se probudio. Volim najviše kad sam mu prva misao, čim otvori oči razmišlja gde sam i poželi dobro jutro, iako zna da ja spavam do 11. Jedva čekam da ga vidim, strašno mi je nedostajao. Jedan delić mene se vratio i večeras idem po njega, da se vratim u normalu. Nisam normalno funkcionisala dok je bio van grada, još kad se samo setim kako smo se oprostili zadnje veče, kad smo se posvađali.. nisam ga ni zagrlila, ni poljubila. Toliko sam plakala i histerisala to veče, mislila sam da ga više nikad neću imati priliku ni videti. Ali mi se volimo, pa smo sve svađe preskočili i odlučili da nastavimo. R. i D. su mi poželele sreću, haaha kao da idem na spooooooj s dečkom u kojeg sam ludo zaljubljena. Smešno. Nismo se videli samo sedmicu i pol dana a bojim se da se promeneo. Pisat ću vam sutra. Posle svega. Iskreno se nadam da ću pisati sretna, a ne uplakana kao inače.

Malopre je stigao u grad. Javio se. Umoran je pa smo odlučili da se sutra vidimo. Sedim sad sa svojom Riri u kafiću koji ima pogled na glavnu ulicu grada. Javila sam mu gde sam. Čisto da zna. Nakon 15 minuta slucajno sam pogledala na ulicu i videla svoje najdraže oči, najdraži osmeh kako traži sebi najdraže. Bila sam presretna, otvorio je prozor i smejao se a ja sam mu poslala poljubac. Joooooj kako ga volim. Presretna sam.

Došao je. Napokooooon. Još se nismo videli, preumoran je. Sad verovatno kunja, dok ja ovo pišem. Uglavnom, nadam se da ćemo se što pre videti. Poželela sam ga se, strašno. Rekla sam mu da ću ga zaskočiti kad ga vidim. Kao dete kad dobije novu igračku pa se obraduje i neda je nikome. Želim da celu noć budemo zajedno. Želim da se borimo protiv celog sveta i svima prkosimo našom ljubavlju. Želim da ga češkam celu noć dok ne zaspe. A kad zaspe, da mu se prišunjam u zagrljaj i prebacim nogu preko njega. Ja neću da spavam, hoću samo da ga gledam kako spava, da osetim njegov uzdah na svom vratu dok ležim nepomično na njegovim grudima i slušam svaki otkucaj srca.

Pomirili smo se. Da, nakon svega. Jebiga, verovatno se volimo.. Posle užasnih svađa, ipak sam na našu priču dodala dve tačke. Nastavlja se. Valjda ne možemo jedno bez drugog, vezani smo. Svađali smo se danima, uvek sam ja kriva, najgora itd. Usred jedne od svađa upitala sam ga samo da li me je ostavio. Napisao mi je "pa ti si očigledno negde naumila". Odgovorila sam da nisam. Na to mi je napisao: "pa što onda pitaš gluposti". U tom trenutku poželela sam da mi je blizu, tako jako bi ga zagrlila i nebi ga puštala nikada!!! Dokazao mi je da me voli. Napokon. Toliko malo je potrebno za sreću, ljudi. On je moja. Definitivno. Jedino on ume da me razljuti i razneži u sekundi. Jedino on ume da mi popravi i pokvari dan jednom rečenicom. Jedva čekam da se vrati. Jedva čekam da ga vidim. Zagrlim. Ljudi, svi ti prekidi veza, svađe, bezazleno nerviranje, sve su to iskušenja. Evo, naprimer, da nisam ovo doživela živela bi i dalje u uverenju da mu nije stalo. Ali ovo se definitivno moralo desiti da bi shvatila koliko mu značim. Sve je lakše kad si voljen.

Sedim u kafiću u centru grada. Gledam izgubljena lica, sretne parove, svi su usporeni i nigde ne žure. Ispijaju se kafe, odmeravaju se i komentiraju osobe. Kapiram, falit će mi ovaj grad, ova atmosfera. Setih se Frankfurta, koliko god je bolja budućnost tamo, koliko god je situacija bolja, ovaj zrak i puni kafići besposličara će mi nedostajati. Javio se. Sinoć. Napao me za mnoštvo stvari. Napao me jer se nisam javljala. Napao me što stavljam svakakve slike, napao me što mi svakakvi iste komentarišu. Danas smo razgovarali donekle normalno, al i dalje je besan kao ker. Ne znam da li je kraj, izbegava odgovoriti na to pitanje. Više puta mi je rekao da mu ne treba takva. Ali priznao je nešto. Priznao mi je da sam ga promenila i da se počeo opuštati, al da uvek zajebem sve svojim postupcima. Volim gaaaaaaa. Kunem se, bez obzira na sve. ''Možda i on mene fakat voli..''- milion puta sam ponovila tu rečenicu svojoj D. A ona mi je uporno govorila da mi to možda nije potrebno. Uverava me da me voli. A ona je uvek bila tu da mi kaže da me on voli, da mu je stalo, da ne trebam burno reagirati. Ne znam. Boli me kad me gazi, kad govori da su moje reči nevažne, kad želi da mu se pokoravam. Uporno se pitam, da li sam ja kriva.. Da li sam ja napravila neku grešku, da li sam stvarno ja bezobrazna balavica, kako bi me on nazvao. Vreme je. Vreme je da na ovu vezu stavim tačku! Ili ipak dve?

Odlučih da podvučem liniju. Pun mi je kofer traženja krivca, neprespavanih noći, nervoznih momenata, gubljenja strpljenja i bolovanja za nebitnim. Izbacit ću negativnu energiju. Oterati nepoželjne goste. Obrisati uspomene nevidljivom gumicom. Stati čvrsto na svoje noge i ući u novi dan. Sutra je moj dan.

Večeras sam je srela. Nju. Prošla je kraj mene. Videla sam i njega, ploda njihove nekadašnje ljubavi. Pogledao me, tako mali a kao da je osetio prisustvo osobe koja je stala između njih. Kad kažem ''stala'', mislim ubila svaku nadu za njihovo pomirenje. Ona me nije pogledala. Ali zračila je nekom tugom, delovala mi je na prvi pogled kao neko ko je mnogo nesrećan. Ne znam, možda se i varam. Zaboleo me pogled tog deteta, mnogo. Da se zaleteo i udario me iz sve snage, manje bi bolelo. Ne znam. Nisam kriva, kunem se. Najzad, i nismo više zajedno.. kraj je.

Nije se javio. Iskreno, nisam ni očekivala. Cure su mi rekle da će se javiti. U dubini duše bi volela da se to desi, ali ni tada ne znam kako bi postupila. Ne znam da li bi ga pre poslala u tri lepe ili mu rekla da ga volim najviše na svetu. R. i D. su moje duge nakon kiše. Moj smeh nakon suza. Moja snaga. Jedino što me drži jakom. Priznajem, da njih dve sinoć nije bilo ne znam kako bi preživela noć. Kad me sinoć dovezao pred stan odmah sam otišla kod njih dve. Čekale su me s takvim izrazima lica da sam imala osećaj da su obe osetile moju bol. Stavile su pred mene hrpu čokoladi i ostalih smirujućih sredstava. Zaplakala sam pred njima, bol koju sam osećala nisam mogla drugačije da opišem, mislim da su suze ispričale moju bol. Celo vreme su me pokušavale oraspoložiti, tešile su me kako su najbolje znale. Teško je u ovom svetu laži, sebičnosti i mržnje pronaći nekog ko te razume, a ja sam beskrajno sretna jer sam pronašla njih dve. Moja D. mi je rekla da će se vratiti. Nekako sam to htela da čujem, iako ne znam da li bi htela da se vrati. Njene me reči izvlače iz dubokog ponora u koji sam uplovila. Oživljavaju me, vraćaju da nastavim. Srce mi je sinoć ostalo u autu sebičnog idiota kad sam zatvorila vrata. Ne osećam više ništa, prazna sam. On.. da li je pomislio sinoć pre nego što je zaspao, na mene? Da li je u autu razmišljao o meni? Da li ga peče savest što me pustio da odem? Da li je sad sretan? Da li je to ono što je hteo? Ako jeste, ja ću zauvek ostaviti ta vrata zatvorena. Nemoj se vraćati, ako srca imaš. Otkako si ušao u moj život unio si mi samo nemir, bol i suze. Nemoj, preklinjem te. Ovaj put me samo pusti..

Ljuta sam na sebe. Ljuta toliko da sam razmišljala o tome da sebi naudim. Prvi put u životu. Ali ne smatram to ludarijom, mislim da svako u životu bar jednom doživi taj trenutak slabosti. Nisam, to je trenutno najvažnije. Ljubav.. u šta se pretvorilo ovo sve, ušla sam svojevoljno u kavez iz kojeg ne mogu svojevoljno izaći. Ne smem se usuditi ni da pobegnem. Ponekad mi sve deluje čarobno, iskre frcaju, imam osećaj da sam voljena toliko da me neće pustiti nikada. A već u drugom trenutku, osećam da mu ne značim apsolutno ništa. Ta dva sveta se konstantno bore jedan protiv drugog, a zbog mojih osećanja prvi pobeđuje. Mrzim to. Mrzim sebe zbog toga. Sutra on ide na put, neće doći dve sedmice. Nekako je jedva skužio da se vidimo večeras jer ima hrpu obaveza. Poštivala sam to. Došao je po mene i otišli smo kod njega. Legao je na kauč i tipkao na telefon. Sedela sam na fotelji iza njega i mogla videti šta radi na mobitelu. On je to skužio verovatno, pa me kao zvao da legnem kod njega. Legla sam između njegovih nogu i gledala tv. On je i dalje tipkao.. nismo ni reč progovorili. Kužim u sebi alo bre, pa to si mogao i bez mene da radiš. Al ajde, tolerisala sam i to. Međutim, situacija se zakuhala. Nakon 20 minuta mog zurenja u televizor koji je prenosio neki užasno dosadni glupavi film, i njegovog dosadnog tipkanja s ne znam s kim.. zvoni mu telefon. Hitno mora doći u neki restoran da nešto riješi s nekim dečkom. Ustala sam i obukla jaknu, bez reči se pokorila njegovom zahtevu. Kužila sam da će me odbaciti kući pa ići svojim obavezama. Aliiii, on je otišao do restorana. Meni je rekao da pričekam u autu dok to ne obavi. Čekala sam. Videla sam da ga je čekao neki dečko s ciničnim osmehom na licu, u prljavo žutoj jakni i crnim farmerkama. Rukovali su se i seli. Moj pametni dečko je ugasio auto, a vani je sigurno bilo ispod minusa. Mogla sam da ih vidim iz auta kako sede i pričaju, kao da se prepiru. Prošlo je 10 minuta, jeza mi je obuzimala telo i počela sam da se nerviram. No, mogla sam da tolerišem čak i 20 minuta. Prošlo je saaaaaaat vremena, on je sedeo unutra i dalje, nije se pomerao. Ponekad bi dečko koji ga je zvao bacio pogled vani, verujem da mu nije bilo jasno zašto toliko čekam. Palio je cigaretu iza cigarete, svaka nova upaljena cigareta ubijala mi je nadu da će uskoro izaći. Počela sam da drhtim, stvarno je bilo hladno. Nakon sat vremena čekanja počela sam da plačem. Suze su same krenule, gledajući čoveka kojeg volim a svojim očima videvši da mu nije stalo. Sve ssam mogla da tolerišem, ali ovo me dotuklo. I tako posle sat i nešto vremena ustali su i krenuli. Kao da se setio da mu devojka sedi napolju u autu koji je ugašen, ne greje, pa faktički kao da sedim vani.. Odlučila sam da šutim na svaku njegovu reč i kad me doveze kući da samo zalupim vratima i izađem. No, nije sve išlo po planu.. Ušao je u auto full raspoložen s pitanjem : JEL BILO HLADNO ? Samo sam držala jezik za zubima i ćutala. Krenuli smo i shvatio je da nisam okej. Nije mu dugo trebalo da provali da sam plakala. Uporno je postavljao pitanje šta mi je. Počeo je da se nervira i dere, mrzeo je moju šutnju na njegova pitanja. Onda sam shvatila da je vreme da progovorim. Svaka moja reč me bolela, kao da me nešto sprečavalo da pričam, glas mi je drhtao, oči su mi se punile suzama. Počeo je da mi se čudi, da me napada, govori mi da sam čudna, da nisam mogla sedeti s njima jer je neki bitan razgovor. Halo bre, nisam tražila da sedim tu, jebe mi se za razgovorom i sranjima, mogao si se setiti da ti devojka sedi na minus deset, pa skratiti malo taj razgovor. I onda sam izrekla nešto što je najviše mrzeo. Rekla sam mu da ga boli q za mnom. Zamoleo me da ponovim šta sam rekla, u nadi da neću ponoviti, ali nešto mi je tad govorilo da moram. Htela sam samo da me uveri da nije tako, htela sam samo da mi kaže nešto što će me uveriti u suprotno, što će me nasmejati, oraspoložiti. Ali, njegov kukavički odgovor je bio: DOBRO, DOBRO. Više nismo reči progovorili dok me nije dovezao pred stan, rekla sam mu ćao, on meni zdravo i zalupila sam vratima. Kraj. Kad sam zalupila vratima imala sam osećaj kao da sam zatvorila njega u pustinju mog srca, a sebe u njegovoj nikad pronašla. Celo vreme raspravljam sama sa sobom da li sam ispravno postupila, da li sam trebala glumiti da je sve okej, i dalje tolerisati njegova sranja. I najzad shvatam da je to nešto najbolje što sam mogla da uradim. Voli, kćeri moja, ali sebe uvek voli više.- setih se očevih reči.

Jučer sam ostavljena. Zašto? Ne znam. Pun mi je qrac više lažnih opravdanja, lažnih izgovora i sranja. Možda je samo to i čekao.. neku sitnicu. Kao razlog za kraj. Ne znam. Nije me ni ostavio zvanično, niti ja njega. Samo smo se posvađali. Ali nije se više javio. Nisam ni ja. Kad se zavole dva ogromna ega, dve duše preteranog ponosa, tu je kraj zapisan. Verujte mi. Ne verujem u horoskop, i tako ta astroloska sranja. Ali počela sam da čitam te gluposti, zbog njega. Shvatila sam da ja kao Vodolija i on kao Lav, nemamo budućnost. Ali ko to kaže, neki iskompleksirani idiot koji nema pametnijeg posla nego živi život u kojem uverava sam sebe da mu je zvezda najbolji drug i da će mu proreći budućnost svakog čoveka? Doviđenja, prijatno. Nešto sam bezveze, ljuta na celi svet. Ljuta na najbolje drugarice, na mamu. Ljuta na sve što mi se obrate. Sinoć sam celu noć sedela kraj prozora i čekala.. Čekala jednu poruku. Nije došla. Meni nije, ali možda nekom drugom jeste. Nikad nebi uspeli.. Veza nam je bila izležavanje u njegovom stanu, gledanje filmova, češkanje i seks. Ništa više. Nismo izlazili, nismo se družili van 4 zida. Nismo našu vezu izneli u javnost. Nismo hteli da ljudi znaju, nismo hteli da pričaju.. To ''nismo hteli'' , zapravo je bio on. On nije hteo. Ja nisam htela jer sam se svakoj njegovoj glupoj odluci pokorila. Bila sam njegova robinja. Hteo je da ga obožavam, da mu se divim, da igram onako kako on vodi igru. Da budem njegova marioneta, da povlači konce kako mu je volja. Ali ja sam htela nešto sasvim drugo. Kunem vam se, htela sam samo da me voli.

Sinoc smo se posvadjali. Ja i on. Opet.. Ne znam da li ga toliko boli sto sam otisla daleko, ili je nasao ipak neku drugu pa ne zna kako da se ponasa prema meni. Napisala sam mu da jedva cekam da ga vidim, a on je odgovorio Napisala sam upitnik, a onda mi je napisao da sam ga ostavila kao zadnje govno i otisla. Pitala sam ga u cemu je problem, zasto se tako ponasa. Nije hteo da odgovori, izbegavao je odgovor i napisao mi . Rekla sam mu da idem, ali da se necu vise javiti nikako dok se on ne seti sam da se javi. Kad bude hteo normalno da prica. Celi dan se nije javio. A nisam ni ja. Ceeeeli dan je bio na mrezi, al nije mi hteo pisati. Nisam ni ja. Ako on ne zeli da prica, zasto bi ja to zelela ? Objavio je sliku iz auta, kao da putuje negde. Ne znam gde ide uopste. A on ne zna da sutra krecem za Bosnu. Ne zna da cu ga iznenaditi za Novu i doci kod njega. Ne zna da ga ne zelim ostaviti samog tu noc. Ali izgleda i ne zeli da zna. Musko, picka bre.

Sve sam u zivotu podnosila, sve prezivela.. ali zlobu najbitnijih ljudi u svom zivotu, to mi je mnogo tesko da podnesem. Dosla sam kod sestre u Frankfurt, njen stan, njeno sve. Pre 10 dana, tako nesto.. ne prepoznajem je. Ne mogu da prepoznam vlastitu sestru, ljudi. Od prvog dana kako sam dosla, ponasa se prema meni kao prema strancu. Postala je zlobna. Uzasna. Svaki dan zove nase roditelje koji budu u Bosni, i zali se na mene. Bez ikakvog razloga. Onda se mama nasikira, pa ajde onda objasnjavaj ko je u pravu, a ko ne. Rekla sam mami da cu sutra kuci. I donela sam kofer iz kellera, spakovala svoje stvari i odlazim sutra. Ni dana vise ovde ne zelim da budem. Ne zelim disati ovaj prljavi zrak. Ni sekunde vise. Zrak pun zlobe,sebicnosti i nervoze. Fuj.. povraca mi se. Velike planove sam imala. Da naucim taj jebeni nemacki, i da se dofuram ovamo. Da zivimo zajedno, ja i ona. Kao kraljice. Ali danas sam shvatila da je to samo glupa masta, da od toga nema nista. Neko bi se morao tu da seli. Mislim da bi to bila ja. Donela sam veliku odluku danas. Slat cu svoje papire u drugi grad, drugu pokrajinu. Sposobna sam i ja da pocnem ispocetka, bez icije pomoci. Mnogo me povredila. Zabila je sekiru u moje srce koje je bilo od leda, imuno na pokvarene ljude, uvrede, uzaludna pokajanja.. razbila je taj led i dotakla moje srce. Zabolelo je, ljudi.. zaista jeste.

Kazes da nemam pojma sta je ljubav, ja.. naivna devojcica. Ali ako je ovo ljubav, ja je ne zelim. Nekako me ne cini srecnom. Tvoja odsustva, tvoja ignorisanja, promene raspolozenja. Ne volim to. Nije to ljubav, ljubav je nesto mnogo lepse. Sranje, ne osecam se lepo. Nimalo. Osecam se zaboravljenom, nebitnom. To sam ti ja. Nebitna? A ko je ona? Ko je ona da nosi tvoje prezime? Ko je ona da ljubi tvoje usne, dok sam ja daleko.. Ko je ona da ti se cela da, kao nekad ja? Ko je ona da ti dete pruzi, a ja to ne mogu? Ona je bitna. Ja ne. Ok.

Daleko sam. Od svog.. Frankfurt. Zurba, ljudi, cekanja, kasnjenja, i tako to. Mrzim ovaj grad. Ovo mesto. Prosto se jezim kad pomislim da cu ovde da zivim jednog dana, verovatno. Nova Godina za par dana.. ja sama. Moja ljubav je daleko. Ostao je tamo. Ja sam ga ostavila da je slavi sam. Imao je samo mene. Mrzim se zbog toga. Zasto sam uopste dosla ovamo, pitam se uporno iznova. Zasto sam ostavila svoju ljubav, a sve kofere spakovala i krenula? A znala sam da ce mi ostati najvaznije tamo..On. Mnogo sam pogresila. Ali gde? Ne znam. Nisam sretna ni ovako, a ni onako. Ne znam vise gde je mesto u kojem sam srecna. Mozda njegov zagrljaj? Ili ipak ne. Ali nedostaje mi. Stvarno mi nedostaje, mnogo. Jebiga.

Breskvice, koliko puta si pao na dno, a ja te podigla? Breskvice, koliko puta si se napio, a ja te treznila? Breskvice, koliko puta si umro, a ja te ozivela? Koliko puta sam pala, a ti me ostavio na dnu? Koliko puta sam umrla, a ti me ubijao? Koliko puta, gade? Odavno ne verujem ljudima. Mnogi su mi zabili noz u leđa kad sam ih najviše trebala. Povređena stotinu puta, ali jaka. Nisu me uspeli slomiti. Subota..jedna od mojih dražih drugarica me pozvala na neki party. Kod njenog momka u vikendici, inače moj dobar drugar također. Nismo dugo zajedno popile i ispričale se, pristala sam da idem. Ionako nisam imala ništa drugo u planu. Ali grešila sam.. apsolutno sam zaboravila jednu stvar. Baš taj njen dečko i moj bivši su izuzetno dobri drugari. Nije mi palo na pamet da bih mogao pozvati i njega. Verovala sam da to neće uraditi iz poštovanja prema meni. Međutim, grešila sam. Stigli smo oko 8 u vikendicu. Bila je to velika kuća na tri sprata. Pomalo zapostavljena, prazna. Pri ulasku u kuću, obuzela me neka jeza. Kao da sam osjetila da tu ne trebam biti. Kao da mi je nešto govorilo da bežim. Teralo me van, ali sam čvrstim korakom nastavila da hodam. Ušli smo u dnevni boravak. Jedva sam mogla držati oči otvorene od dima. Tu su sedili neki drugari koji su došli pre nas. Pogledala sam ko je tu, njega nije bilo. Moje breskvice. Bivšeg. Kretena. Bilo mi je malo lakše. Nisam znala većinu njih koji su sedeli. Ja i moja draga L. smo se zavalile u kauč i pričale o svemu što nam se izdešavalo zadnjih par meseci, koliko se nismo ni videle. Nismo obraćale pažnju na ostale,svi su imali neke svoje teme. Popile smo zajedno par čaša starog dobrog vina, čini mi se da nisam slađe probala u životu. Pila sam to prejako vino kao sok. Bez prestanka. Moja L. je ustala i ugasila svetlo, pojačala je muziku i podigla sve na noge. Ustala sam i odjednom se oko mene skupilo par dečaka, nisam htela da ih niti pogledam. Drugar koji je organizovao proslavu, rekao je da mora ići pokupiti još neke dečke. Plesala sam bez prestanka, zaboravila sam na sve. Nakon pola sata, M. se vratio. Odjednom sam osetila neki čudan osećaj. Izgubila sam se. Osetila sam prisustvo nekog..nisam znala zašto. No, ubrzo sam shvatila. Ugledala sam njegove oči. Breskvica. Došao je. Uzela sam svoje stvari i istrčala iz kuće. Moja draga L. je krenula za mnom i uveravala me da nije znala da on dolazi. Molila me da se vratim i iskuliram. Otišla sam. Nisam dovoljno jaka, najzad shvatih.

Ljudi cesto pocinju ispocetka. Stalno. Probudis se..otvoris oci. Udahnes... Pocnes ispocetka. Tako to ide. Ne osvrces se nazad, nema smisla. Nema potrebe. Nasao si trazeno. Ali opet si nesrecan. Borio si se da zavolis..nije uspevalo. A onda si se upitao zasto ti je ljubav uopce potrebna ? Nije. Iznad straha, iznad vere. Postoji. Nesto. Ili neko. Ali postoji. Veruj, ako vere imas.

Gluho doba noci, medju cetiri zida lezim nepomicno. Uzimam telefon u ruke, okrecem dobro poznat broj. Cisto da razbijem glupu tisinu. -Halo. -Znas li ko je? -Ne znam. Ko je to? -Volim te. Prekinula sam poziv. U istom trenutku, upitah sebe da li mi je to trebalo. Pocela sam bespomocno da placem, opet sam se ponizila. Tako u suzama, zaspala. Ujutro otvorih oci, telefon nisam smjela ni pogledati. Ali djavo neda mira. Uzela sam telefon i ono imam sta i vidjeti. Poruka. /OVO TI NIJE TREBALO. DOBRO ZNAM KO JE, NAZALOST TVOJ BROJ JE BIO TAKO JEDNOSTAVAN ZA ZAPAMTITI. PROSLO JE 4 GODINE, MINCI. NIJE MI NIKAD BILO SVEJEDNO, NIJE NI SADA. ALI TI SI SAMA KRIVA ZA SVE. BYE Ja sam kriva, opet. Opet govori isto, nikad se nije promjenio. Djecace, mislila sam da si odrastao. Jos uvijek si onaj isti djecak kojeg sam voljela najvise, a koji je vjerovao drugima. Jos uvijek si onaj isti djecak koji mene okrivljuje za kraj. Jos uvijek si onaj naivni i tvrdoglavi djecak koji ne zeli vjerovati u suprotno. Jos uvijek si onaj isti djecak koji me volio, koji me i dalje voli. Djecak koji me povrijedio. Izvini. Izvini ako sam ja kriva sto sam te voljela, sto sam te branila od svih, sto sam uvijek nalazila opravdanje za sve sto si mi uradio. Izvini sto sam kriva jer sam na svaku tvoju uvredu odgovorila osmijehom. Izvini sto te nikad nisam prestala voljeti. Izvini sto sam trazila tvoj lik u drugima, izvini sto me bolis.

Dosta vremena je prošlo od zadnjeg puta kad sam vam pisala. Mnogo stvari se promjenilo.. ne znam sama odakle da počnem. Imam nekog. Nekog sasvim novog. I ne znam šta osjećam, užasava me činjenica da me neko voli, a ja ljubav ne mogu uzvratiti.. Lažem sama sebe da ću zavoljeti i biti sretna. Doduše, jesam sretna. S njim. Ali ne osjećam ljubav, ne ... Dečko crnih očiju, mnogi su me pitali šta se desilo. Apsolutno ništa. Shvatila sam ono što shvatim poslije svake ljubavi, nisam voljela. Nisam osjećala to što sam mislila da jesam, samo sam bila previše zaljubljena..zaluđena. Sretnem ga, često. Osjetim nešto, znate šta? Gađenje. Ništa dalje. A o prošlosti ne želim. Noć je..razumijete?

Dođe tako vrijeme kad se zapitaš ko si postao, u šta si se to pretvorio.. Odnosno, u šta te drugi pretvoriše ? Do jučer sam bila osjećajna djevojka koju sitnica rasplače, sitnica obraduje. Riječi povrijede, riječi vrate osmijeh. A ko sam sad? Riječi mi više ne znače ništa. Riječi su postale prazne. Osobe koje su mi značile do jučer, sad ih se i ne sjetim. Niko me više ne interesuje, niko me više ne može povrijediti. Nema više šta da povrijedi. Bojim se ove sante leda u koju se pretvorih. Šta ako se pojavi neko vrijedan moje pažnje i ljubavi, a ja mu okrenem leđa? Ali i to kad malo razmislim, dosta su meni okrećali leđa.. sad ulogu imam ja.

Dođe tako vrijeme kad se zapitaš ko si postao, u šta si se to pretvorio.. Odnosno, u šta te drugi pretvoriše ? Do jučer sam bila osjećajna djevojka koju sitnica rasplače, sitnica obraduje. Riječi povrijede, riječi vrate osmijeh. A ko sam sad? Riječi mi više ne znače ništa. Riječi su postale prazne. Osobe koje su mi značile do jučer, sad ih se i ne sjetim. Niko me više ne interesuje, niko me više ne može povrijediti. Nema više šta da povrijedi. Bojim se ove sante leda u koju se pretvorih. Šta ako se pojavi neko vrijedan moje pažnje i ljubavi, a ja mu okrenem leđa? Ali i to kad malo razmislim, dosta su meni okrećali leđa.. sad ulogu imam ja.

Nisam ga vidjela dugo. Od rođendana nikako.. ponekad poželim. Poželim da se sretnemo negdje, onako kao slučajno. Da me pogledaš, da okrenem glavu. Da se zapitaš, da li mi je još uvijek stalo ? Vidim, ljubav ti je pukla. Ne mogu reći da me čudi, rekla mi je jedna djevojka gdje pukne jednom da će pući ponovo. A to i jeste istina. Među nama ništa puklo nije, jer ničega nije ni bilo. Šta sam ja tebi značila, ma ništa. Apsolutno. Vidim ona tuguje, pravi te ljubomornim.. ili samo pokušava? A ti, otišao si za Austriju. Zato te i ne vidim. A možda je i bolje, emocije bi sigurno proradile da te vidim. Sve bi se vratilo kao bumerang. Neka tebe tamo, što dalje od mene. 8. mart.. zovu mene cure da idemo u obližnji klub. Kažu ima nekakva muzika uživo, pa da se opustimo malo za taj dan žena. Ja, realno, i ne slavim baš taj dan. Ne smatram se ni ženom ni majkom, još sam daleko ispod toga. Ali eto.. postalo normalno da se i djevojčicama puno mlađima čestita i kupi ruža. Ajde kažem, kad je cijeli svijet otišao u k****, neka ide onda sve. Uglavnom, zovu mene cure da idemo.. Sve su bile na okupu napokon, njih 4. Rekla sam da neću, stvarno mi se nije išlo. A tata mi nije kod kuće, otišao je van grada zbog nekog posla. Dolazi tek za vikend.. bilo mi je žao ostaviti mamu samo na taj dan, pa sam odlučila ostati s njom. Pogledamo neki film, popijemo kafu i uživamo u toplini našeg doma. Međutim, došlo 8 sati. A mene mama uhvatila nagovarati cijelo vrijeme, kaže hajde kćeri provedi se.. uživaj. Hajde sa kolegicama, nemoj propuštati to. Ja sam propuštala, nemoj i ti. Pusti mene, otići ću ranije spavati, a ti idi provedi se. To su riječi moje majke, koje su me jako začudile. Kontam šta joj je odjednom. Taman mi zvoni telefon, ja se javila ono muzika udara. Cure me zovu, ali samo sam prekinula poziv. Teško bilo žabu u vodu natjerati, odem se ja spremati. Nađem neku košulju, hlače i svoje crvene nove štikle. Nisam curama ni javila da ću doći, znala sam gdje se nalaze. Ulazim ja u klub, upitam jednu curu da nije vidjela moje cure. Rekla mi je da su na separeu. Kad sam se pojavila, vrisnule su. Odmah su ustale i počele plesati, bile su u šoku. Neki dečko mi je donio ružu nakon sat vremena, rekao mi je:''evo ti ovo samo jer si unijela nevjerovatno pozitivnu energiju u klub''. Samo sam se nasmijala. Ljudi, bila je to predivna noć s mojim curama. Plesale smo, popile koju, pjevale.. Tu noć smo zaboravile sve probleme, iako je pjevač samo znao za patetične pjesme te noći. Haha. Kad god počne pjesme, samo se čuje moja draga A. Digne ona ruke u zrak i kaže ''evo moje..'' Došle smo prilično kasno kući, ali stvarno je bilo predobro. Sutradan smo otišle na kafu oko 12, prepričavale sve i bile pozitivno raspoložene. Sad evo sjedim u svojoj toploj sobi, pišem vam. Nedostaju mi crne oči, nedostaju mi njegovi maniri i njegovo ''lutko moja''. Ali, više volim sebe.

Opet tišina. Ležim nepomično među četiri zida. Opet samoća koja me izjeda. Svaki jecaj svoje duše noćas mogu da osjetim. Za čim vapiš, moja dušo? Šta to muči tebe i tvoje okove? Da li isto što i mene? Ali pusti, kažu proći će.. Osjetim da mi srce skače, želi da napusti svoje utočište. Šta tebe muči noćas? Da li isto što i mene? Da li misliš na nekog ko te povrijedio? Zapitaj se da li je vrijedno. Ja se uvijek zapitam, ali me ovo ludo srce zbuni. I tebi fali, zar ne? Fali ti neko ko je bez riječi otišao i samu te ostavio? Ili ti ipak fali nešto što je daleko iza tebe, neka lijepa vremena kad si bila sretna. Ali, neka...proći će i to. Kažu... Mene još nije, ali pusti. Koga je briga za mene i moja osjećanja? Koga je briga što ni noćas ne mogu da sklopim oči. Mogu, ali boli. Boli jer vidim slike koje ne bih trebala. Vidim osobe koje bi pljunula. Izdajnike. Ali, koga je to briga? Tebi koji čitaš ovo, hvala. Hvala jer si dio ove moje patnje koja me i večeras izjeda. Mnogi me ne razumiju, ali i takve ću ja razumijeti. Razumijem ih jer nisu prošli ono što sam ja. I molim Boga da ne prođu kroz isto, ni slično. Mnogo boli. Evo, i večeras se bojim sebe. Ali pusti..proći će.

Minut ćutanja za sve ljubavi ugašene ponosom, sahranjene egom i zaboravljene iz inata.

Uđem ja na instagram, a u opisu na mom profilu odavno već piše dio iz pjesme ''Biseri i svila''. Piše ovako: Ali srce puno tuge, samo tvoje ime zove. I onako bezveze danas odem na njegov profil....Ma koga lažem, nije bezveze već da vidim šta ima novo u njegovom životu, haha. I privuče mi pažnju opis na njegovo profilu. Napisao je: Ali srce puno tuge, samo moje ime zove. Pa čovječe, ko je tu glup? On ili ta njegova. Zar nije vidjela to? Ali dobro, hajde.. ne kažem odmah da je namjerno to napisao, ali brate moj slučajnost je 0:100000000000. Ne znam zašto opet mislim o njemu, zgadio mi se.. to je istina. Pao je u mojim očima tako nisko da niže ne može. Ali, postoji još uvijek neka varnica.. Nešto što me vuče unazad i razgleda stvari širim pogledom. Nešto razmišljam, možda sam ja kriva u tome svemu. Možda sam ja kriva jer sam mu pokazala da sam zaljubljena, jer sam mu pokazala osjećanja. Trebala sam biti kučka i dokazati mu da me uopšte ne zanima, pa bi onda (kažu) letio.. Ali nije bit u tome, nije fazon kad neko tebi pokazuje osjećanja a ti okrećeš glavu. Nisam nikad bila tako surova, ali morat ću. I vidim da sam već postala takva. Pričala sam prije s jednim momkom, baš mi se sviđao.. uvijek sam prije pisala mnogo lijepo s njim. Na svaku njegovu pusu, odgovorila sam duplo. Na svaki kompliment, odgovarala sam duplo. A sad, kad mi se taj dečko javi, totalno sam arogantna. Vidim to kad čitam naš razgovor. A i on je to primjetio, pa me pita u čemu je problem. Počeo mi je pisati romane, izjavljivati ljubav.. a ja na to sve napišem jedva okej, ili nekad čak ostavim samo ''seen''. Meni nije problem da budem samouvjerena kučka koja će biti hladna kao santa leda prema muškom rodu, koja će imati svoj stav. Nije mi to problem.. To je najmanje što mogu da uradim. Ali ja se bojim, jednostavno bojim se. Bojim se Uzvišenog, da će mi jednog dana svu tu bol koju sam nanijela drugima vratiti. Da ću ja nekog zavoljeti, pa će se taj isti dečko prema meni tako odnositi. Did I disappoint u, or let u down? Should I be feeling guilty, or let the judges frown?

Muškarci su mahom pičke i kukavice. Retko ko ima muda da kao čovek raskine i da lepo kaže zbog čega te ostavlja. Samo prestane da zove, počne da izmišlja neke poslove, obaveze, probleme ... I dok se ti preispituješ i vrtis film unazad, sto puta premotavaš iste scene i pitaš se gde si pogrešila, zoveš ga, plačeš i ponižavas se, on već proslavlja mesec dana ljubavi sa nekom drugom. Svaki zaljubljeni muškarac ponaša se isto. Svaki muškarac koji nije zaljubljen ima svoj izgovor. I to je jedina istina.

Došla i ta nedjelja. Nikad nisam simpatisala nedjelju, ali danas je baš mrzim. Otišla moja seka nazad, u Njemačku. Mnogo mi je teško opet se rastati s njom. Tako je brzo prošlo ovo vrijeme, a kad sam je čekala da dođe odužilo se kao da je godina. Zašto je to uvijek tako? Zašto najbolje stvari brzo prođu? Zašto se one najbolje stvari ne oduže, ili zašto ne mogu zaustaviti trenutke? Sinoć smo izašle. Kao neka ''oproštajna subota''. Ja i seka, same. Nije nam ni trebao niko. Odmah smo otišle u diskoteku. Mislila sam da je rano, ali kad smo ušle bilo je već sve puno. Nismo našle mjesto. Ugledao nas je konobar, te nas je upitao da li nam je potreban stol. Ja sam rekla da jeste. Odveo nas je kod nekih momaka i pitao hoćemo li stati kod njih. Trojica ih je bilo. Nije nam bilo bitno, uopšte. Bilo nam je bitno samo da imamo gdje staviti piće, haha. Jedan momak za stolom mi je odmah prišao. Upitao me kako se zovem i odakle sam. Upoznali smo se. Počela sam ga ignorisati i posvetila sam se maksimalno svojoj sestri. Uživale smo, pile smo i plesale cijelu noć, iako su nas štikle ubile. Kasnije je dečko kojeg sam upoznala stao kraj mene, plesali smo zajedno. Počeo mi se i nabacivati, ali samo sam ignorisala. Ali priznajem, sladak je. Svidio mi se.. ali dosta mi je toga više. Neću da se zaljubim. Neću. Oko 12 su njih trojica otišli kući. On me rekao dodati na fejs i da ćemo se čuti. Samo sam odmahnula rukom. Ostale smo same, ja i moja sestra. Preko puta našeg stola, stajao je moj bivši momak sa svojim društvom. Trudila sam se da ne skrenem pogled prema njemu, i pošlo mi je za rukom. Ali osjećala sam svaki njegov pogled upućen meni. Izašla sam vani da malo uzmem zraka, a on (bivši) je izašao za mnom. Stao je nasuprot meni i gledao u telefon, kako ofirno.. Čim je došao, ja sam se vratila unutra. Dok sam plesala, kad je prolazio kraj mene uhvatio me za struk. Samo sam mu odgurnula ruku. I drugi put kad je prolazio, zagrlio me s leđa. Mnogo me bolio taj zagrljaj i ne mogu prestati misliti o tome. Rekao mi je da me voli, i da nikad nije prestao. Rekla sam mu da su njegove riječi prazne i da mi više ne znače ništa. Zamolio me da razmislim, ali ne.. nema smisla. Poslao mi je i poruku, ali nisam odgovorila. Naravno. Onaj momak kojeg sam upoznala, dodao me. Dopisivamo se cijeli dan. Simpatičan je. Ali još me dečko crnih očiju boli. Jebiga.

Pomisliš li ponekad na svoju lutku ? Ustvari, mnogo je tvojih lutki. Pomisliš li ponekad na onu lutku koju si izdao ? Mnogo je i takvih, zar ne? Smiješna sam. Pomisliš li ponekad na onu lutku koju si povrijedio ? I takvih je mnogo, suludo. Pomisliš li ponekad na onu lutku koja se borila za tebe ? Možda je bilo i takvih.. Pomisliš li ponekad onu lutku koju si zavlačio, pa na njene oči grlio drugu ? Manje je takvih. Ja sam jedna od njih. I vjerovatno jedina koja piše o tebi, koja te branila od svih i koja ti je skidala zvijezde s neba. A zar to nije trebala biti tvoja dužnost? Neka. Ja ću ovo preboljeti, za dan-dva.. Možda tri. Možda i mjesec. Ali kad ćeš ti zaboraviti ? Kako ćeš ti miran zaspati ? Kako, kad znaš šta si priredio ovoj lutki na dan kad je rođena. Na dan kad je trebala biti nasmijana, sretna i ponosna. Na dan kad je niko nije smio povrijediti. Ti si to uradio, kako spavaš noćima ? Kako te ne grize savjest ? I znam, sjetit' ću se svakog dvanaestog februara... sjetit' ću se izdaje. Ali, dragi, ja ću se nasmijati i to prihvatiti kao lekciju. A šta ćeš ti? Ti ćeš shvatiti, znam. Ali ponavljam, tad će biti kasno.

A kad si već sredio sve, nemoj .. nemoj da me zoveš kad odeš od nje. Prema jednoj bar budi fer, bilo bi lepo. Izašla ja sa sestrom na kafu, kad ova pjesma. Đogani-Znam ja. Pa zašto? Zašto me svaka pjesma podsjeća na propalu ljubav. Prokockano vrijeme, na neku svoju želju i zabludu. Gadi mi se, stvarno mi se gadi. Ponizio se pred mojim prijateljicama, pred svima. Do jučer je sa mnom bio, svaki dan mene za ruku držao i mene ljubio. Na moj rođendan, ljubi nju. Mene pozdravlja kao staru dobru jaranicu. JADNO, dragi. Mnogo jadno. Ali znala sam ja, kunem se da jesam. Znala sam da lažeš, da izmišljaš i da nešto kriješ. Ispostavilo se da sam ono čime si me zvao, lutka. Bila sam samo jedna lutka za tebe, jedna u tvojoj kolekciji. Samo ima jedna vrlina, kod svake lutke.. to nisi znao. Lutke nemaju osjećanja, a nemam ih ni ja. Više nemam. I još nešto.. više nisam tvoja. I ne znam o čemu da pišem dalje. Napravila sam blog kad sam upoznala tog kretena, nazvala sam blog nazivom kakav sam voljela. Sad taj naziv prezirem. Neću da budem lutka, nisam ja to zaslužila. Pružila sam sve, pokazala sam ljubav i osjećanja, borila sam se za tebe.. borila se za jednu prodanu dušu, za jednog bezosjećajnog gada. Kaže meni moja draga M. danas, ko se zadnji smije najslađe se smije. A to ću biti ja.. I nadam se da će biti tako. Ovo je bila samo jedna lekcija u nizu. Sad idi, budi sretan i gradi svoju sreću kraj nje. Nije cura kriva za moju bol, to sam oduvijek govorila. Cura te zavoljela, nema ništa s tim. Ali ovaj put, gotovo je.

Dugo vam nisam pisala.. Nekad sam najviše inspiracije imala kad su se dešavale ružne stvari, ali ovaj put nije tako. Ovaj put nemam snage pisati o negativnim stvarima. Mnogo sam maštala o tome kako će proći moj rođendan, kako ću ga proslaviti. Maštala sam o tome kako ćemo ja i on, dečko crnih očiju, zajedno obilježiti tu noć. Međutim, doživjela sam suprotno. I mogu reći da je ovo bio najgori rođendan do sada. Po tome ću ga pamtiti. Bilo je sve u savršenom redu, s nama. Sve do tog dana. Do rođendana. Došao je taj petak. Kupila sam mu poklon i jedva sam čekala da ga uručim. Znao je za taj poklon. Oko 1 sat me zvao, pitao gdje sam. Pozvao me da izađem ispred zgrade da mi čestita rođendan i da me vidi (navodno). Izašla sam i zagrlili smo se, bilo je prelijepo. Dala sam mu poklon, bio je oduševljen. Rekao je da će doći u diskoteku gdje slavim, te noći, maksuz zbog mene (navodno). I dodao je da ima nešto za mene. Nisam mogla dočekati pola 8 da izađem s curama. Ali došlo je i to, spremila sam se. Obukla sam najljepšu crvenu haljinu, obula štikle i krenula. Izašle smo ranije nego obično. Otišle smo prvo negdje na mirnije mjesto da nešto popijemo, pa kasnije onda u diskoteku. Sjedimo u kafiću, pola 8. U kafić ulazi on. Dečko crnih očiju. Sva sam se izgubila, imala sam osmijeh na licu. Ustala sam da ga zagrlim. On je bio sav izgubljen, kao da se čudi što me vidi. A ubrzo sam shvatila i zašto. Zagrlila sam ga, a iza njega je stajala ona. Došao je sa bivšom curom. Onom o kojoj sam vam pričala. Njih dvoje, tu. Na moj rođendan. Zajedno. Samo sam sjela i okrenula glavu od njega, svaka njegova riječ upućena meni je postala prazna. Samo sekunda je bila dovoljna da mi se čovjek zgadi. Pao mi je u očima, najniže. Cure nisu mogle da vjeruju šta vide, a tek ja. Samo su šutile, znale su da mi nijedna riječ utjehe nije potrebna. Bar ne te noći. Popile smo piće i otišle u diskoteku. One su se zabavljale i trudile su se da me nasmiju, ali uzalud. Ubrzo su ušli u diskoteku, njih dvoje. Da, to je to iznenađenje što mi je pripremio ? Nije moglo biti bolje. Sjeli su u ćošak na lože, kako ih nebi mogla posmatrati. Nakon 10 minuta on je ustao, i otišao do kupatila. Pogledao je u mene prije nego što je otvorio vrata, nešto mi je rukama pokazivao.. Samo sam hladno okrenula glavu. Otišli su nakon sat vremena, tad mi je laknulo. Počela sam se zabavljati i rekla sam da mi neće nula od čovjeka pokvariti rođendan, iako jeste. Trudila sam se da ublažim. Doduše, bilo mi je lijepo ostatak noći. Mnogo osoba me oraspoložilo, krenuvši od mojih cura. Kakav je to čovjek ? Kakvo je to biće ? 4 mjeseca ulažem nade u neku svoju želju, neku svoju čežnju... on me laže, izmišlja. Na to sve, uhvati nju za ruku i prođe kraj mene podignute glave. Kako si se nisko spustio, dragi. Mnogo nisko. Nemoj da me zoveš kad ona ode, kad opet pukne između vas. Nemoj, bar toliko mi duguješ. A i da me moliš, nekad.. sutra, prekosutra, za 10 godina.. ja ću ti reći da si đubre i neću te ni pogledati. Vjerovala sam ti, mislila sam da si drugačiji. A kakav si ? Postao si sve ono čime sam te nekad poredila. Gadiš mi se. Sutradan, poslije rođendana, ulazim na fejs. Na početnoj stranici mi izlazi slika. Njih dvoje, zaljubljeni, zagrljeni.. Samo sam se nasmijala i shvatila, nije vrijedan. Nikad nije ni bio. Uđem na instagram, nema više naših slika. Naših uspomena i sitnica. Obrisao je sve. On je obrisao slike, a ja sam njega. Iz života, zauvijek. Poslala sam mu poruku, bez sekunde razmišljanja šta je pametno. Napisala sam mu : ''Ti si najveći kreten kojeg sam ikad upoznala.'' Odgovorio je, iste sekunde. Odgovor je bio: ''zašto?''. Kao što sam mislila, upitao je zašto. Ali odgovor nije dobio, i neće ga dobiti. Ustvari, dobit' će on odgovor.. kad tad. Shvatiti će zašto je kreten. Ali odgovor neće dobiti od mene. Nikad.

Jutros oko 7 me probudila sestra, mislila sam da sanjam. Došla moja seka nakon 7 mjeseci svojoj kući. Inače, živi u Njemačkoj i tamo radi. Presretna saaaam ! Jedva čekam da izađem s njom, da se ispričamo pošteno, popijemo koju kao u stara vremena. Dobila sam i novi telefon, kaže evo seko za rođendan.. Dan nije mogao bolje početi. Napokon izgleda dolaze bolji dani. Dečko crnih očiju se javlja, sve je u najboljem redu. Bivša je izgleda odustala, kako vidim. Shvatila je da ima nekog, haha. Napisao ja status: ''on nije tu da brine te, a ona je daleeeeeko''. Hmm, zanimljivo. Ljubim vas puno.

Hodala sam prošle sedmice kolegicom po gradu, i neki mali kiosk sa suvenirima i ostalim stvarčicama se otvorio.. Ja onako, zastala malo. I ugledam mali jastučić u obliku srca i na njemu piše: ''I NAJOBIČNIJE STVARI S TOBOM SU ČAROBNE''. Iste sekunde sam uzela. Poklonit' ću to dečku crnih očiju, pomislih. Prošlo je par dana, nisam imala prilike. Međutim, kad smo se u subotu vidjeli i kad je on krenuo kući, stavila sam mu u džep tu sitnicu. Pa neka se iznenadi. Sinoć sam izašla s kolegicom u grad, na kafu. Kad smo popile kafu, svratile smo u obližnji park. Odjednom dođe mi neka obavijest na telefonu. Povezalo me na internet, ne znam ni sama kako. Obavijest na instagramu. Dečko crnih očiju. Uslikao to srce i objavio na instagram, mene označio. Bila sam preeeeeesretna. A kolegica je samo rekla: ''sad će neke cure da polude i da te zaprate..'' Slatko sam se nasmijala. Javio mi se i zahvalio se, rekao je da je oduševljen i da je preslatko. Sve se to izdešavalo sinoć. Danas me opet zovne kolegica na kafu oko 12. Taman sam ustala i otišla. Sjedimo na kafi, taman joj pričam o njemu.. kad stiže poruka. On. Sretna sam i jedva čekam petak, naš rođendan. Kako će to sve da bude, hmm.. mnogo se radujem tom danu i njegovom prisustvu kraj sebe. Baš na taj dan. Na taj dan, rođeni smo nas dvoje. On je pola sata prije, pa se ufurao. Ali neka, hahaha. Ljubim vas, ljudi.

Najljepša subota do sada. Nisam planirala izlaziti, nešto nisam bila raspoložena. Zove me oko 5 kolegica pita jesam li sigurna da neću s njima u grad, kažem jesam. Odem leći, pustim sebi muziku i uživam. U međuvremenu stiže mi poruka. Dečko crnih očiju, pa jel moguće? Pita hoću li u grad, napišem da hoću. Iste sekunde zovem kolegice i dogovaram kad ćemo. Ustala ssam iz kreveta i otvorila ormar. Našla sam neku haljinu i krenula se šminkati. Došla moja A. kod mene da vidi mog novog kućnog ljubimca. Mog zeca, Flopi se zove inače. Haha. Spremile smo se i krenule po ostale cure. Kad smo se sve našle, odlučile smo otići prvo negdje na kafu pa onda u diskoteku. Tako je i bilo. Otišle smo prvo u kafić gdje je bila muzika, kakva kafa kakvo što. Pijemo, večeras u inat svemu. Nek ide život. Bile smo u tom kafiću do 11 i onda otišle u diskoteku. Jedva smo našle stol, kod nekih momaka. Preko puta mog stola je stojao on, dečko crnih očiju. Bio je s društvom. Došao je do mene i pitao šta ima. Malo smo popricali i zatim se vratio kod svojih. Ja sam uživala, prvo jer je on tu, a drugo jer me cijelo vrijeme posmatrao. Približio se meni. Prvo smo se gurali, zezali. Onda je bila neka pjesma, ne mogu se sjetiti sad koja, uglavnom pjevali smo jedno drugom. Približio mi se i gledali smo se u oči, milimetar su nam usne bile udaljene. Tako blizu, a tako daleko. Onda smo plesali leđa uz leđa, pa me poljubio u obraz. Onda sam i ja njega. Inače, znate da nam je rođendan za 5 dana, aBd, i meni i njemu. Pitao me gdje slavim, rekla sam da ću baš tu. U toj diskoteci. Rekao je da će i on, predložio da spojimo stolove i slavimo zajedno. Pristala sam. Nakon nekoliko, počeo je oblačiti jaknu i rekao mi je da ide kod kolege. Svi su se pokupili i otišli. Poljubio me opet i otišao. Bila sam presretna, nisam skidala osmijeh s lica. Da li sanjam? Šta bih propustila da nisam izašla? Kolegice su bile presretne zbog mene. Vidjela sam još nekog večeras. Bivšeg. Baš onog o kojem sam pisala. I znate šta? Gledao je u mene dok sam prolazila kraj njega, a ja sam samo hladno smaknula pogled. Nije mi bio zanimljiv. Valjda to tako ide. Oduvijek mi je majka govorila: kćeri, zaljubit ces se opet, i tek onda shvatiti da si preboljela. Tako je, majko. I vjerujte mi, ima noći kad mislim o tome. Ne o njemu, nego o onom što smo imali. O uspomenama. Ali zaista,dok god stvarate nove uspomene, one stare počinju blijediti i vremenom postanu beznačajne. Kunem se. Sada da mogu birati između bivšeg i dečka crnih očiju, ne bih razmišljala. Niti sekundu. Laku noć.

Poželjela sam i danas, kao nekad, da se vratim u one dane.. Nemoj me pitati zašto, nećeš saznati odgovor. Nećeš, jer odgovor ne znam ni ja. Tražim odgovor danima, ali negdje se skrio. Mnogo me boli. Sama spoznaja na činjenicu da ga još uvijek volim, probada u grudima. Ne smijem to sebi dozvoliti. Mnogo vremena je prošlo, mnogo osoba je pokušalo zauzeti njegovo mjesto. Nekima sam čak i dopustila da mi se približe, ali nijedan kao on. Niko ne smije znati šta osjećam, samo bih se ponizila. Pred svijetom. Užasno je voljeti nekog ko te povrijedio, ko je pričao ružne stvari o tebi, ko je na tvoje oči ljubio drugu. Ja sam ostala dostojanstvena, čiste savjesti i čistog obraza, ali tu su ožiljci. Ožiljci koje niko ne smije da dira, možda još uvijek rane. Čak. Ko god je spomenuo moj ožiljak, probudio je opet bol. Sjetim se parka, naše klupe, našeg kupališta i naše ljubavi. Ponekad hodam hodnicima škole, svaki korak me unazad vrati. Shvatim, najzad.. prošlost. Šta imaš od toga, da se uporno vraćaš unazad, umjesto da gledaš i koračaš naprijed? Poželjela sam opet, danas. Ali opet shvatih, nije vrijedan.

Iskuliraj. -kaže meni moja A. Ma šta me briga. -hladno odgovorim. Ajde ne laži, znam da bi skakala od sreće da ti pošalje jednu poruku.-reče. Nije tačno.-uvjeravala sam sebe u suprotno. Samo jedanput sam te vidjela takvu, ovo je drugi put nakon toliko vremena.- reče ona sa osmijehom na licu. Kakvu?- hladno upitah. Zaljubljenu.- kaže. Nisam se zaljubila, uopšte..-bez dileme, odgovaram. Uvjeravaš sebe u to?- upita me. Nisam zaljubljena.-odvratno odgovorih. Da li bi mu odgovorila na poruku kada bi je poslao, sada naprimjer?-upita me iako zna odgovor. Pa bi...ali odvratno..-kažem, bez razmišljanja. Kao svaki put?-nasmijala se. Mrzim te, ludice moja.-s osmijehom joj kažem. Poznajem te, džaba ti.-reče moja draga. Kako god, nije mu stalo i to je jasno.-sa sigurnošću izustih. Zašto se ti ne javiš njemu?- upita me opet. Ne želim, neću da pomisli da sam jedna od djevojčica koje su zaljubljene u njega.-odgovorih. Isti ste karakteri, sama si rekla. Možda on misli da tebi nije stalo.-reče ona. Hiljadu puta sam ja njega uvjerila u suprotno. Sad je na njega red.-drsko izustih. Okej, ne mogu te više tješiti. Imaš bolje argumente.-napokon da shvati. Ja jedina znam. Osjećam. Hvala ti na pokušaju, mnogo te volim.- rekla sam joj. Ma iskuliraj, to najbolje radiš.-kaže ona. Kad mi nisu bitni, da. U ovom slučaju je mnogo teško.-rekla sam. E, hoćeš da dođem kod tebe da prespavam? Vidim da ti trebam, nećeš zaspati sama drugačije, sa tako negativnim mislima.-upita me kao da zna šta mi treba. Hajde penji se, ponesi upaljač. Moj je prestao da služi.-rekoh joj. Za minutu je stigla. Moja najbolja prijateljica. Moja najveća podrška. Inače smo i komšinice. Poznajemo se skoro cijeli život. Upravo leži na krevetu preko puta i dopisuje se momkom. Zavidim joj jer ima osmijeh na licu. Ne zavidim zbog osmijeha, nasmijem se i ja. Vječno sam nasmijana. Ali zavidim joj na osmijehu koji je najiskreniji, koji je samo zbog njega. Ja takav osmijeh ne pamtim. Znam da sam ga nekad imala. Drago mi je što je ona sretna. Hiljadu puta se sa mnom ponadala u moju sreću i ljubav. Ali ja sam samo lutka. Dečko crnih očiju me od početka nazivao lutkom. Na kraju se tako i ispostavilo. Lutka u njegovoj kolekciji. Muškarčina.

U hladnoj sobi, među četiri zida, slušajući patetične pjesme, pitam se šta je sudbina? Hiljadu pitanja, nigdje odgovora. Pogledam u telefon, poruke nema. Nisam mu bitna. Uopšte nisam ni bila. Nikad. Ponekad se želim posvađati sama sa sobom. Znate zašto? Jer mi nešto duboko u meni govori da mu je stalo, da osjeća nešto prema meni, ali onda mi on dokaže suprotno. Djelima. Dečko crnih očiju je bio divan prema meni, ova ličnost sada mi se uopšte ne dopada. Santa leda. A do kada će moći to da radi? Do kada ću ja da trpim njegove promjene raspoloženja? Eh, mi žene.. lažemo same sebe.

Kako si se usudio da joj priđeš bliže? Kako si se usudio da ju natjeraš da te zavoli? Jesi li svjestan koliko je boljelo, kad si otišao. Kad si nestao. Šta si htio da postigneš, muškarčino? Misliš da možeš samo tako ući u nečiji život, okrenuti ga naopačke? Šta te toliko boli u tvom životu, da misliš da će proći ako nju povrijediš? Druže, ta djevojka te voljela. Ta djevojka ti je neoprostivo praštala, bila uz tebe kad ti je bila najpotrebnija, okrenula je leđa cijelom svijetu zbog ljubavi prema tebi. A ti si njoj okrenuo leđa, tako lako. Nemoj sada da se kaješ. Nemaš pravo na osjećaj krivice. Spusti glavu kad je vidiš, nemoj se truditi da joj uhvatiš pogled, ne zaslužuješ ni mrvu njene pažnje. Ako si jednom otišao, neka to bude zauvijek. Nemoj da se okrećeš i pratiš njene korake. Nemoj da joj opet nanosiš bol, jer samo jednim potezom možeš da je dotučeš. A karma je bič, ćao.

Ovu subotu sam provela kod kuće, dok su moje cure izašle. Ja, iskreno, nisam imala volje da izlazim. Pored toga, imala sam osjećaj da će mi glava eksplodirati od bolova. Oko 10 sati mi piše kolegica poruku: ''on je u tu...'' Ja je nazovem odmah da pitam ''ko je tu''. Haha. Crne oči. Crne oči su bile u gradu, a ja nisam. Nema veze, nisam ništa propustila. Jutros mi moja draga M. kuca na vrata, došla da mi vrati neke štikle i da me vidi. Probudila me, ali opraaštam joj, ionako sam imala ružan san. Pričala mi je kako je sinoć bilo grozno bez mene, kako sam im falila da ih nasmijavam i cijelu noć glumim da me nije briga za njim. Baš me nasmijala slatko, volim kad ljudi osjete moje odsustvo. Kaže moja M. da je popila malo više sinoć. Pa ne čudi me, uvijek je ona bila ta koja je u društvu radila gluposti, zato je i volim. Pričala mi je kako je vidjela bivšeg, kako nije apsolutno ništao osjetila, kako je ohladila..Onako gledam u jednu tačku i mislim se u sebi ''ti samo želiš da je tako''. To sam joj i rekla, ali ne želi da me sluša. Tako mi je ispričala kako im je bilo, popila kafu i otišla. Evo sad sama sjedim u svojoj sobi, slušam muziku i razmišljam o životu. Hoće li me pozvati danas, kao što je obećao?

9.

Danas sam opet pričala o njemu. O bivšem momku. Nije vrijedan, poslije svega što mi je uradio, zaista nije.. Ali razmišljala sam o svemu što smo prošli, razmišljala sam o svakom njegovom obećanju. Najviše sam razmišljanja o obećanju da će ostati zauvijek. Kako ironično, naravno da neće. Danas sam otvorila vrata prošlosti, u razgovoru sa djevojkom o kojoj sam vam pričala. Pustila sam uspomenama da dođu do mene i da me prisjete na dane kad sam bila sretna. Kad sam se osjećala voljeno. Valjda sam i bila. Ne mogu reći da ga volim, mnogo je vremena prošlo. I ne mrzim ga, i to je emocija. On je ipak niko. Nije on taj koji mi nedostaje. Nedostaje mi ono što sam 'JA' bila s njim. A što ne mogu biti ni kraj jednog drugog. Kunem se bilo čime, nikad ga nisam izdala. Jednom prilikom kad smo se čuli dugo vremena nakon prekida, rekao mi je ovako ''Bože, hoće li me ikad iko voljeti kao ti?'' Nasmijala sam se i odgovorila sam mu da to nije moguće. Dodao je: znam. Nije meni žao što smo prekinuli divnu vezu, manje-više. Svakoj vezi dođe kraj, bili smo djeca.. nisam ni mislila da će potrajati duže. Ali nikad mu neću oprostiti jednu stvar. Što je otišao bez pozdrava. Što je ostavio našu priču nedovršenu. Tog dana sam se zaklela, dovršit' ću ja našu priču. Možda ne sada, možda ne za 5 godina. Ali dovršit' ću je. I dan danas, sjećam se te zakletve. I sigurno ću to uraditi. Hoću da zaključam prošlost i da je ostavim tamo gdje joj je mjesto, iza mene. Ali prosto je nemoguće da ne spomeneš, da se ne prisjetiš..Kako si sretan bio. Bježala sam ja od tih vrata, ali uvijek me sustignu. Ključa nigdje. Možda ga dečko crnih očiju drži u svom džepu. Nikad se ne zna.

Ustala sam ranije nego obično. Čudno, ali dešava se. Uzmem telefon u ruke da vidim ima li poruke od dečka crnih očiju, ali naravno nema. Navikla sam već, više me ne pogađa. Ali dobila sam poruku koja mi je nabacila osmijeh na lice, od nepoznate djevojke. Upravo ovdje, na Bloggeru. Bihać, grad kroz kojih je mnogo zagrljenih ljudi prolazilo. Jedan park sa klupama na kojima su urezana imena zaljubljenih koji su se nekad voljeli. Jedan sat, kod kojeg su se mnogi parovi sastajali. Jedna ljubav, neprezeljena. Javila mi se djevojka čije ime ne znam,djevojka koja studira u mom Bihaću. Djevojka koja je tu doživjela nešto čarobno. Ljubav. Otvorila sam njen blog i svaka rečenica me vukla da nastavim čitati. Jeste li ikad imali osjećaj kao da neko piše o situaciji u kojoj se vi nalazite? Ja sam to doživjela. Sretna sam što sam upoznala stranca sa istom pričom, djevojku koja više ne vjeruje nikome, baš kao ja. Svijet je zaista malen. Kafa je već dogovorena, vjerujem da ćemo pričati satima i smijati se tome koliko smo slične. Nego, što se tiče dečka crnih očiju. Tako ja cijeli dan se vučem po kući u pidžami, sva nikakva, totalno neraspoložena za izlazak s curama. Oko 7 sati meni zvoni telefon. Opet nepoznat broj, vječno dečko bez kredita haha. "Gdje si, lutko?" Srce je počelo da lupa, drhtavim glasom izustim "kod kuće". Zvao me da idemo na kafu, spremila sam se za 20 minuta i otišla s njim. Bilo je odlično, slikali smo se,zezali i komentarisali konobara koji je istresao pepeljaru najmanje 15 puta, uu roku od pola sata. Haha. Sretna sam, volim način na koji me gleda. Volim kada me iznenada poškakilja, iako mu uvijek prijetim pleskom zbog toga. Volim njegov osmijeh koji ne skida kad je kraj mene. Sjedimo mi u kafiću i počeo se on zajebavati sa mnom, kaže kako će me zaručiti za rođendan, tačnije 12. februara. To je datum koji nas veže, jer smo oboje rođeni na isti dan. Jeste da je on pola sata stariji, ali nema veze. I ja njega pogledam hladno i kažem mu "hoćeš, hoćeš". I zamislite sad ovo... Kaže on meni :"hoćeš sad ovdje da kleknem?" Samo sam se nasmijala. I on izmaknu stolicu i krenuo kleknuti, ljudi moji, a kafić preeeeeepun. Povukla sam ga iste sekunde i grohotom se nasmijala. Dodao je samo:"lutko, znaš da sam ja budala". Znam konju, ali da si toliko lud nisam znala. Samo me poljubio. Volim ga, ali još mu to ne mogu reći. Ne smijem. Laku noć.

Kako lijeeep dan :) Najviše od svega volim kad me sunčeve zrake pomiluju po licu, kao da mi govore ''ustaj, vidi što je lijepo napolju''. Pijem kafu s mamom, a ona baš raspoložena nešto za razgovor. -Gdje ti je S. ? -upita mama. -Ne znam, kod kuće vjerovatno. -Ma nema od te ljubavi ništa, draga Mino. -reče mama. -A po čemu si ti to zaključila ? -Pa eto sama razmisli, kad ste se vidjeli zadnji put? -U utorak! -ja kao iz topa. -A tako znači, ništa nećeš da mi kažeš. -Mama, dovoljno mučim sama sebe s sumnjama i glupostima, još samo mi fali da i ti to sve potvrđuješ, neka hvala. Povuče mama dim cigarete i okrenu glavu na drugu stranu. Kao da hoće da mi pokaže da je razočarana. Samo sam prešutila. Ne volim pričati s majkom o tome, uvijek je u pravu. A ovaj put meni ne treba niko ko je u pravu, treba mi neko da mi kaže ''ma biće, ne sikiraj se''. Pesimizam nikom nikad dobro nije donio. Vječni optimista, hvala?

Moram podijeliti s vama jednu zanimljivu situaciju koja mi se desila prije godinu dana. Bila sam s kolegicama u gradu, tacnije sjedile smo u parku na klupi. Pricale smo uglavnom o vezama, simpatijama i temama takvog tipa. Jedna kolegica je rekla da je jedini nacin da vidis koliko je nekome stalo do tebe, da ga nazoves i kazes da dodje za 5 minuta. Ako kaze da dolazi, bez ikakvog pitanja i ikakvog koprcanja, znaj da mu je stalo. Ja sam iz hajke odlucila da napisem poruku momcima koji su mi se nabacivali, i momku koji mi se tad svidjao. Jedan je rekao da ne moze, da nije u gradu. Jedan je pitao zasto. Jedan je rekao da je bolestan. Jedan je spustio slusalicu i dosao za minutu. Znate li koji momak je to bio, koji je dosao bez ikakvog prigovora? Onaj kojeg nisam ni pogledala. I vjerujte, kolegica je bila u pravu.

Sinoć nisam stigla napisati post, dan mi je bio ispunjen. Maksimalno. Zamislite samo šta se desilo. Sretna saaaaam, ljudi. Pustila mene mama sinoć da izađem vani. Bila sam vrijedna, dobra pa me pustila. Zvala mene kolegica da dođem kod nje oko 6 sati na kafu, pa da zajedno oko pola 8 odemo u grad na kafu. Tako je i bilo. Sjedimo ja i kolegica, ispijamo kod nje kafu koja se već haman ohladila. Zazvoni telefon. Obuze me čudan osjećaj. Kao da sam znala. A nisam. Nepoznat broj, javim se. On! Zamislite, dečko crnih očiju. Kolegica kaže da sam na trenutak imala najljepši osmijeh na svijetu. Pitao me gdje sam da se vidimo. Izgubila sam se, glas mi je drhtao. Imala sam osjećaj da ću reći nešto pogrešno, bojala sam se izustiti riječ. Rekla sam mu da sam kod kolegice. Dodao je da će odmah doći po mene. Tako je i bilo. Kolegici sam rekla da ću biti s njim do 8. Došao je po mene, otišli smo na kafu. Pričali smo o svemu, sve što me mučilo sam mu rekla i sve mi je objasnio. Malo sam pretjerala. Ili me, pak, samo uvjerio da je tako. Bilo je tako lijepo zagrliti osobu do koje ti je stalo najviše. Bilo je predivno opet zaroniti u dubinu njegovih crnih očiju. Nije prestalo. Sve dok ga bude imalo, ja se ne plašim nimalo.

Prolazim kraj stotinu ljudi, ugledah sebi nekad najdraže. Razdijelili smo osmijehe i nastavili dalje, u prolazu me uhvatio za ruku i nisam htjela da je puštam. Poželjela sam da ruke ostanu spojene, zauvijek. Da živim u tom trenutku. Da ga volim. Zazvoni alarm, oh Bože. Ne.. opet sam ga sanjala. Opet sam sanjala bivšu ljubav kako mi se smiješka i kako želi sve ispočetka. Nakon 4 godine, nije prestalo. Nije mi prestao dolaziti u snove. Nije mi prestao izlaziti iz misli. Prati me kao sjena. Boli me to. Taman ga zaboravim, ne vraćam film unazad, i onda navečer legnem da spavam i probudim se ujutro sa uspomenom na san. Uspomenom na 'nekad' najvoljenije biće. Šta to treba značiti? Nemojte reći da ga još volim. Mrzim tu rečenicu ''voliš ga, još uvijek''. Bojim se da je tako. Ne može biti tako. Mnogo je vremena prošlo. Mnogo. Nema više smisla. Mrzim činjenicu da uopšte trošim vrijeme 'misleći' i 'razmišljajući' o njemu. Mnogo me povrijedio, mnogo ja njemu značaja pridajem. Mnogo, s obzirom da je nula od čovjeka.

Pomislih, možda je sve laž. Od samog početka. Previše sam ja pružala da bih se zadovoljila time. Lažeš, kukavico, nije tebi stalo. Ni do jedne. Vidi, opet pada glavna uloga. Opet se gubi, postaje sporedna. Boli pomisao na kraj, ali kraj je tu. Vrti se oko nas dvoje, teško mu je da izađe na vidjelo. Ali tu je, osjećam. Doći će dan kad ćeš otići, daleko, kao i ja. Nećemo se više poznavati, uspomene ostaju, par naših slika i poneko obećanje. Nikad više kao prije. Nikad više. Tvoja lutka.

Ubijao sam je svojim nejavljanjem, nekako sam volio da trči za mnom, siguran da joj to nikada neće dosaditi. Ali dogodilo se baš to, dosadilo joj je da se igram sa njenim osjećajima. Falile su mi njene poruke, pozivi, dani su bili prazni bez njih. I tada sam ja nesvjesno počeo raditi njoj ono što je ona nekada meni. Slao sam joj poruke na koje nije odgovarala, zvao ju ali je pozive odbijala. Mrzio sam to njeno ponašanje koje je zapravo vidjela od mene, ali nisam odustajao. Nakon par tjedana poslao sam joj poruku kako si, na koju je začudo odgovorila: “Odlično sam, divan je osjećaj prestati biti budala, a još je divniji praviti nekoga budalom, hvala ti”. Onda sam, prijatelju, shvatio sve iz nekog drugog kuta. Ona je bila uz mene kada to nisam ni znao, a ponekad ni osjetio. Nisam shvaćao koliko je ljubavi posvetila i dala meni. Znaš, prisjetio sam se svega, i bilo mi je žao što sam je pustio da ode. Jednostavno je postala umorna od moga nemara, još samo jedna teška greška. Brinula se za mene, a ja to nisam shvaćao. Kad mi je govorila da ću jednom pogledati nazad i vidjeti sve greške nisam joj vjerovao. Ali, znaš, tek sad shvatam da sam pustio najbolje što sam imao da ode.

Prođe i ta dugo iscekivana subota. Nisam vidjela crne oci, trazila sam ih cijelu noc, al nije ih bilo. U koga su gledale, ne znam. Koga su njegove usne ljubile, ni to ne znam. A ni nije mi važno. Kolegice su me nagovorile da zakasnim kući, i ja glupa kažem sebi ''jednom se živi'' , htjela sam uživati, opustiti se. Kasnila sam kući. Kad sam došla, mama me čekala ljuta. Samo sam legla i zaspala. Danas, nedjelja. Ustajem jutros sva nikakva, neraspoložena. Sjednem u dnevnu sobu kod svojih, napravim sebi kafu. I onda tata sjeda kod mene, kaže ''kćeri, zapamti me sad.. dok ti sestra ne dođe, nećeš izaći nigdje''. Sestra dolazi tek 10 februara. Samo sam prešutila i rekla ok. A nemam ja ni volje da izlazim, dosadilo mi je sve. U tom trenutku mi to nije bilo bitno. Manje-više. Ali opet, 19 godina imam. Nemam 9, jebiga. Nemaju razumijevanja, nimalo. 6 sati. PORUKA. LJUDI, PORUKA OD NJEGA. DEČKO CRNIH OČIJU. NAKON 6 DANA, POSLAO MI JE PORUKU. I ZAMISLITE SAMO, ZVAO ME DA ODEMO NEGDJE POPITI ČAJ. LAĐE SU MI POTONULE, SVE. SVIJET POD NOGAMA MI SE SRUŠIO. SUZE SU KRENULE SAME. NAPISALA SAM MU DA SAM U KAZNI, DA NE MOGU. DOBILA SAM SAMO HLADNO ''OK''. Zašto, Bože? Kakve sam ja to sreće? Šta da radim, šta je pametno.. šta nije? :/ <3