Zavrsila sam pricu o coveku o kojem sam pisala celi ovaj blog. Vise se ne osvrcem na tu temu. Nove stvar, novi zivot, novi planovi… Toliko sam sretna sto sam zavrsila tu pricu. Koliko sam samo plakala tu noc kad se sve to desilo, tresla sam se. Nisam mogla da verujem da je kraj. Nisam…
Dugo nisam pisala, dragi moj dnevnice.. Ne znam ni odakle da pocnem. Sve se promenilo. Bukvalno sve. Ali najbolje da pocnemo od njega. Ne znam ni zasto sedim u 2.00 sata posle ponoci i pisem o tom ……ne znam iskreno kako da ga nazovem. Covek nije. Zadnji put smo se videli u augustu. Nakon dugo…
Toliko lica.. Toliko muskaraca. Toliko pogleda, osmeha, reci i komplimenata. A meni fali samo jedan, koji ni nocas nije tu. Veceras sam izasla s curama. Otisle smo u kafanu, nismo odavno.. Tu kafanu inace drzi decko kojeg sam nedavno upoznala. Svideo mi se na prvu, razmenili smo par pogleda i brojeve. Pisali smo, nista posebno…..
I opet.. Opet je samo on tu. Nakon skoro pa dve godine, samo taj covek postoji. Samo taj covek me ima celu, samo taj covek zna da me nasmeje obicnom porukom, da me oraspolozi jednim osmehom i da mi sve brige ukloni jednim “Bice sve OK, M.” Nakon osvanulog jutra kraj njega, ne mogu prestati…
Ne znaju oni sta mi znamo. Docekali smo jutro zajedno. Prvi put. Prespavala sam kod njega. Osecam se drugacije. Lezim sad u svom praznom krevetu, opet sama. Nedostaju mi vec njegove ruke oko struka i noga preko mene. Celu noc me grlio, vukao k sebi i mazio. Cini mi se da sam sinoc bila najsrecnija…
Kazu, sto manje znas manje boli. Istina. Al kad saznas, dobijes takav udarac da te boli danima posle. Vec nekoliko meseci se vidjam s njim. Jucer sam saznala nesto sto me dotuklo. Ustvari videla. Videla svojim ocima. Na instagramu sam imala neki story. Odlucila sam malo da otkljucam profil. Bezveze. Nista posebno s nekom namerom….
Da sam bar mogla da te zagrlim. Da te smirim. Da te uhvatim za ruku i pogledam u oci. Da ti kazem da nije vredno. Da te umirim pogledom. Da te samo zagrlim i stisnem uz sebe. Sve bi proslo. Sve bi bilo drugacije. Al nisam mogla. Najdraze moje. Nisam smela. Rano jutros mi zazvoni…
“Nedostajala si mi..” – kaze. “Stvarno?” – zacudjeno ga upitah. Pa vidis da sam hteo prvo tebe da vidin, cim sam dosao.” – uporno me uveravajuci. Odavno ne verujem u tvoje reci, najdraze moje, a toliko bi volela da mogu. Sinoc mi se sve vratilo. Onog treba kad sam te zagrlila, ozivela sam ponovo. Ne…
Nedostaješ mi, milo moje. Mrzela sam svaku tvoju grubu reč, milione puta te terala od sebe. Milione puta htela da ostaneš. Trebao si mi često. I sad mi trebaš. Iako nismo zajedno, trebaš mi. Ti. Tvoje reči. Tvoj zagrljaj. Tvoje “ne brini, mala bice sve okej”. I kad ništa nije bilo okej, ti si učinio…
Volim te, tata. Valjda je to moja duznost kao kcerke, da te volim i postujem. Al ponekad te mrzim. Kao veceras. Kao svaki put kad gledam mamu kako place. Kao svaki put kad gledam mamu kako se raspada ziva. Mrzim te kad se deres, kad psujes. Mrzim te kad me ponizavas. Tvoj udarac vise ne…